донација.
Имена уметника , носилаца великих признања - Левенте Кираљи, носилац награда „Кошут“ и „Мари Јасаи“, почасни грађанин Сегедина, професор истраживач науке у области образовања др Бене Чапо, почасна грађанка Сегедина и добитница Листове награде, оперска певачица Јулиа Вајда - на врху су листе давалаца донација. Локални историчар Ференц Апро и пензионисани фолклориста Ерне Киш, вајар Пал Фаркаш, бивши ученик Тапаија, и учитељ Габор Сабо, председник Фондације Антал Тапаи, разговарали су са заинтересованима на јавној трибини на којој су објавили позив за донације.
Антал Тапаи, вајар, металски радник, оснивач одељења средње техничке школе Гимназије „Иштван Темеркењ“, мајстор генерација, живео је од 1902. до 1986. године. Писац и директор музеја Ференц Мора помогао му је да заврши студије. Због свог порекла, био је веома дубоко укорењен у свакодневицу Сегедина, а универзалне људске вредности умео је да представи на високом нивоу формулисањем типичних локалних фигура, локација и сцена.
На статуи „Бацач мреже“, мишићи који се напрежу, концентрисани поглед, могу да згусну тешкоћу и лепоту вечне борбе са реком, са животом, са животом који нам је дат, у један залеђени покрет. Прве скице је нацртао 1932. године. Обликовао ју је шест пута, у разним величинама, од гипса, али без новца и подршке никада није успео да га изради у трајном облику.
Антал Тапаи није био неуспешан уметник. Између осталих, успео је да направи статуе Јожефа Катоне, Ференца Еркела, Ференца Море и Иштвана Темеркења, које стоје на јавним трговима у Сегедину. Његови успеси и неуспеси били су обликовани таласом покровитељства уметности, кампањама подршке заснованим на округлим годишњицама и под утицајем политике. Моделовао је крстионицу и радничку породицу која се одмара, радничко-сељачки савез, Гагарина и Свету Јелисавету. Али његове најомиљеније скулптуре везане су за Тису, рибе, младе рибаре, буђење природе.
На јавној трибини је подсећано да је почетком 20. века већина скулптура у Сегедину рађена из јавних донација. Угледни људи подигли су заставу сакупљања донација, било је модерно пратити их. Најпопуларније локалне новине сваке недеље су објављивале ко је и колико новца дао. Чини се да постоји потреба да се томе вратимо, иако је од промене режима, током миленијумских и оснивачких кампања, направљено и постављено у јавним просторима много скулптура финансираних јавним новцем. Упркос обновљаним иницијативама – покренутих из базе – „Бацач мреже“ није био међу њима.
Питање је и експеримент да ли је могуће вратити се пракси наших предака. Да ли су грађани Сегедина вољни да сакупе новац за бар део трошкова подизања статуе, како би општина покрила недостајући износ? И ако јесте, може ли бити договора о томе где треба да стоји статуа? Најбољи предлог је био да се постави на кружном бастиону, поред моста Белвароши и Музеја „Ференц Мора“, бацајући мрежу према Тиси. Али одмах су се појавиле сумње: пошто за време Рибљег фестивала на том месту обично стоји џиновски казан у коме се одједном може скувати 4.000 порција рибље чорбе. Дилема да ли би већина изабрала култну статуу несрећне судбине или диван котао који храни масе? – истовремено даје и одговор на питање колико је јавна донација успешна.
