Кревети, осликани зидови мотивима који подстичу на борбу, фотографија наге жене залепљена на орман – детаљи који су преживели скоро тридесетогодишње распадање. Призор више говори од речи – истовремено је документ и уметност изложбе која је направљена од фотографија ученика и мајстора у централној згради Универзитета наука у Сегедину (УНС).
Мајстор: уметнички фотограф Ђерђ Немет, деценијама је био фоторепортер Мађарске телеграфске агенције, излагач на изложбама World Press Photo. Ученик: Ана Бобко, сарадница Управе за међународне и јавне везе УНС, студенткиња завршне године на смеру за фотографију. Један од њених задатака је да прикупи документа за будући међународни научни парк који ће бити повезан са Ласерским истраживачким институтом ELI-ALPS на месту некадашње совјетске касарне. Серија фотографија је кренула као њено испитно ремек дело, а на сарадњу је позвала и свог мајстора.
Мајстор је био у јеку каријере када је међу зидовима још боравила окупаторска војска. Ученица је имала осам година када се војска 1991. године повукла. Упркос томе, обоје су били изненађени оним што су видели. Ђерђ Немет је већ био у згради, али је као фоторепортер званичне државне агенције имао приступ само у два-три репрезентативна места. Ана Бобко је тадашња времена упознала као студент историје – као мало дете, у свом животу од овога није осећала ништа.
Мајстор је наглашавао да се фотографије већином састоје од вешто решених шаблона, правила композиције, која су позната од времена Рубенса и Леонарада да Винчија. У образовању се таква правила и преносе – све остало зависи од талента ученика. Ана је добар ученик, жели да ствара ново у свему где је то могуће. Она ја дирнута духом места, осликаним зидовима, поруком света са насловне стране старе „Правде“.
Историчар Константин Међеши, заменик директора Музеја „Ференц Мора“, у поздравном говору је рекао да ригидне зграде које првобитно нису биле сазидане за стране окупаторе, већ за органе мађарске државне безбедности, представљају симбол: симбол недостатка слободе, диктатуре. Међутим, њихово документовано стање евоцира успомену на одлазак совјетске војске, на промену система, на чињеницу да нови систем скоро три деценије није знао шта ће са комплексом зрада.
Габор Сабо, донедавни ректор УНС, говорио је о томе да су окупатори, пре него што су ушли у возове са својим тенковима, можда окречили зграде, извршили дератизацију, али се ипак после њиховог одласка морало заменити три хиљаде петсто кубних метара земље, јер су војници из буради од две стотине литара сипали на земљу бензински разређивач који су користили за фарбање тенкова.
Зграда је припала Универзитету, али управа Универзитета није знала шта да ради с њом. У једном делу је уређен судентски дом, међутим, студенти који су се овде сместили били су удаљени од образовних институција, као и од кафана и културних установа у центру града. Тек када је донета одлука да ће један од најзначајнијих научних подухвата Европске уније, Међународни ласерски центар бити у Сегедину, скицирано је решење о судбини некадашње совјетске касарне.
Овде ће се уселити Ласерски центар и предузећа која ће користити научне резултате Универзитета. Бивши ректор вели да ће се овде отворити око пет хиљада висококвалификованих радних места – а са њима повезане услуге ће издржавати даља радна места – и град ће се сместити на нову развојну трасу.
