Кафана јавног живота је још функционисала у Хотелу Royal, када се у њој као студенткиња представила Ерика Миклоша која је у протеклим деценијама стекла светску славу као колоратурни сопран. На истом месту је дебитовала такође сопран Тинде Франко. Певачица Мађарске државне опере Марија Темеши, „амбасадорка опере“, приредила је цео серијал у Кафани јавног живота.
Редовно је наступао и истакнути сегедински бас Јожеф Грегор. За Кафану јавног живота га везује не први, већ последњи наступ. Већ је био болестан када је прихватио концерт у Реформатској цркви на Тргу Хонвед. На почетку се осећао слабо, због чега су назвали директора Националног театра у Сегедину, драмског уметника Јожефа Секхељија који је управо плевио коров, а онда је оставио башту, дошао и у фармеркама рецитовао, док је Грегор прикупио снаге за следећу песму.
Након промене система, у моду су ушле разне алтернативне методе лечења које званична медицина на Западу није признавала. Већина клиничких лекара је сматрала да је то надрилекарство – те је Кафана јавног живота постала арена великих и отворених расправа. Касније су се појавили лечници који су клиничко лечење почели да допуњују применом источњачких начина лечења и локалних метода природног лечења.
Субјективни путописи од почетка имају веома широку публику. Многи Сегединци који су били познати по својим другим активностима, испоставило се да воле да путују, доспевају на несвакидашња места и о њима умеју веома живописно да причају. Годинама је држао таква излагања Ласло Клонкаи, жупанијски директор Централног завода за статистику у Чонграду. Са супругом су снимали веома добре фотографије, а излагања о доживљајима су проткали и музиком. На његово место је сада дошао филозоф Шандор Карико, професор универзитета, чије недавно одржано вече у Агори „Сент-Ђерђи Алберт“ је слушало четири стотине људи
У часопису града Кафана је названа „храмом сегединског јавног живота“, а председник Фондације организатора манифестација „сегединским Хајд-парком“. Велике расправе јавног живота одвијале су се и међу локалним актерима, а гостовали су код њих и Имре Пожгаи, Иштван Чурка, Ласло Текеш. Упркос томе што је публика састављена - по образовању и култури - од веома разноврсних људи, на вечерима су редовно учествовали веома уважени научници, нпр. математичар међународног гласа Бела Нађ Секефалви.
Сегединска Кафана јавног живота је изградила широки међународни систем веза. Често су наступали Војвођани, многи војвођански Мађари пресељени у Сегедин долазе на догађаје. Њен глас се пронео до Аустралије, јавио се професор мађарског порекла који је учествовао на лекарској конференцији у Будимпешти да би радо наступао у Кафани. Однедавно су веома популарне плесне манифестације на отвореном, у данашњем свету људи немају места где да играју.
Једна од најзапамћенијих вечери је везана за светски познатог неуролога Ивана Бодиша Волнера који живи у Њујуорку. Његова мајка је била прелепа жена, позната у целом Сегедину, она је замолила др Илдико Хека Сонди речима: „Да не умрем, а да ми син не наступа у Свечаној сали Градске куће!“ Сала је била пуна, након занимљивог разговора и публика је добила реч. Микрофон је тражила жена у необичној одећи која проси са својим псом испред Робне куће Centrum. Понеки су дали знак негодовањем др Илдики Хека Сонди да јој не да реч, али она не воли ником да ускрати наступ.
Чудна жена је веома разборито дискутовала. После је Иван Бодиш Волнер испричао организаторима да је 1956. године, када је студирао у Сегедину, дотична жена била најлепша студенткиња Медицинског факултета. Након што је револуција угушена, Бодиш Волнер је побегао из Мађарске, девојка је остала. Погодила ју је трагедија. „Можда бих и ја тако прошао да нисам отишао“, рекао је професор из Њујорка, познати истраживач Паркинсонове болести.
