Како бисмо исправно разумели намере Душана Маркелића да се сналазимо у свету који је он себи открио, треба прочитати књигу. Овде нам стоји на располагању толико простора да се осврнемо на неколико детаља. На пример, колико је у детињству волео приче своје мајке, у којима је уместо измишљених ликова, главни актер био један диван дечак: он сам. И дан-данас се сећа како му је мајка уводила преокрете приче говорећи сваки пут: И гле чуда!
Међутим, у његовом животу су чуда била ретка. Главни актер је постала логика, одмеравање шта треба учинити. Он то назива пирамидом знања. Успеси доносе радост, мисли добијени од других значе утеху. Буди реалан када те погоди туга – такав је живот! Цени оно што имаш – другима је још теже. Имао је радно место, бавио се предузетништвом, родила су му се деца, неко време је много пио – рекло би се, живот му је текао уобичајено до 56. године.
И онда је преко ноћи осећао да је пирамида знања празна. Односно, да не вреди ништа оно што је до тада нагомилао и искусио. Логика не функционише – треба се ослањати на интуицију. Интуиција је унутрашњи глас – његов дух, истовремено и глас ствараоца. Почео је да прави белешке, шта му тај унутрашњи глас говори. Када је понекад на улици срео своје пријатеље који су га питали шта ради, одговарао им је: сада сам почео да живим.
Осетио је постојање своје душе и почео је да другачије посматра свет. Почео је да види оно што до тада није видео и да чује оно што раније није чуо. Почео је да осећа универзум, енергије које у њему постоје и делују и то како оне, рецимо, утичу на његово тело. Када је о свему томе почео да прича људима у својој средини, видео је да га не схватају, не верују оно што им каже. Почео је да размишља о томе како би могао да им пренесе знање које је стекао о свету који се пред њим отворио. Унутрашњи глас му је саветовао да им не говори, већ да им то напише!
Заиста, када се први пут чује, тешко је разумети, а и поверовати оно што је публици говорио Душан Маркелић. Међутим, он је навео веома необичне чињенице и међусобне повезаности. Закључио је да у животу постоје седмогодишњи циклуси – сматра да је то због тога што је он као недоношче у седмом месецу угледао свет. Постоје четрдесетогодишњи генерацијски циклуси у којима се историја понавља у облику ратова и трагедија, и то су генерације једни за другима. Он је војничку заклетву пред надгробним спомеником свог деде – који се исто звао Душан Маркелић – полагао управо 40 година након тога што су његовог деду као младог мушкарца заједно са две хиљаде других војника побили 1941. године у Краљеву.
Необично је и то што се Душан Маркелић, који добро говори мађарски иако му је матерњи језик српски – мисли које формулише тај унутрашњи глас, сети на мађарском језику. Књига „Пут ка самоспознаји“ је двојезична: текст је написао и на српском и на мађарском језику. Као што је сам рекао, то је први том трилогије и већ ради на наставку.
