Бела Тот је био пореклом из малог села Домбиратош у близини румунске границе. Изучавао је столарски занат у месту Мезековачхаза. Пред крај Другог светског рата је дошао да ради у Сегедин. Управљачи тадашње промене власти су настојали да дају шансе талентованој деци из сељачких породица. Ово је било време „сјајних ветрова“, народних ђачких домова, брзог усвајања знања и уздизања оних који су према тексту некадашњег марша почели живот одраслих тако „да ћемо до сутра преокренути цео свет“. Столарски шегрт спретних руку који је волео да чита постао је студент мађарског и руског језика, станар Народног студентског дома „Жигмонд Мориц“. Опробавао се и у писању, његова прва новела „Шинтер“ – где другде? – објављена је у сегединском часопису Тисатај. У периоду од 1953. до 1958. године био је сарадник Руског филолошког института при Универзитету, потом је радио у Библиотеци „Шомођи“, а од 1973. до 1989. године био на месту директора Библиотеке. За време његовог руковођења је изграђено прелепо ново здање Библиотеке на Тргу Дом. Порекло писца је одредило и његов избор тема. Као писац лепе књижевности, умео је и желео да напише оно што је у стварности постојало, али је делимично постало видљиво у социографијама и радовима писаца истраживача села. У његовој младости су неговане још многе традиције, али су касније – током усиљене модернизације – нестале из свакодневног живота. Обрадио је мноштво бајки и анегдота. У његовом стваралаштву су се повезале бројне личне и написане успомене. У његовима делима се стално као нит провлачи кадија брусач, испаша на пустари три змаја, народне приче из околине Сегедина. Својевремено је био познат роман „Ми, јаничари“ који дочарава свет народних домова ученика. У социографској серији Током Тисе је описао прецизну слику о тадашњем животу потиских насељених места. Као директор Библиотеке више од петнаест година, скоро да је савладао задатак менаџера, лобисте: изградити сопствену нову зграду Библиотеке „Шомођи“ и преселити је из зграде на обали Тисе, из Музеја „Ференц Мора“. Када је седамдесетих за то постојала политичка воља, дошла је економска криза, пре свега за инвестиције у култури – буџетска несигурност: повуци-потегни! Тек су зидови били високо подигнути када је Бела Тот са олакшањем написао: Одавде више не може да се потисне испод земље. Руководиоци часописа Тисатај су 1986. године смењени због објављивања песме сећања на револуцију 1956. године. После неколико месеци је филозоф Мартон Капоши прихватио позив да као главни уредник настави руковођење листом, а Бела Тот му је у својству председника уређивачког одбора помагао да часопис поново излази. Бројни народњачки, национално ангажовани писци на добром гласу су бојкотовали – по њима – издајничку нову редакцију, а самог Белу Тота су убрајали међу њих. Писац, директор Библиотеке је то тешко подносио: размишљао је национално и левичарски, међутим, због таквог изјашњавања је изгубио дотадашње поштовање многих. Претходно му је сметала криза Кадаровог система, међутим, као присталица једног бољег и ефикаснијег система на принципима једнакости, тешко је подносио настали хаос за време промене власти. Ова психичка криза такође је допринела томе да је мање писао, а и књиге су му теже излазиле. Сигурно није била случајност да се враћао столарском занату: тамо учинак није могао да буде оспорен, физички рад, мајсторско обликовање материјала није зависило од интереса или расположења књижевних клика. Године 1989. се пензионисао. Тада је следио нови плодан стваралачки период. Након оснивања Издавачке куће „Баба“, сегедински писци су добили нови форум за публиковање. Скоро половина књига Беле Тота је у овом периоду стигла до читалаца. Његов рад је Град Сегедин признао Наградом Про Урбе и Главном наградом Фондације за Сегедин. Колеге, књижевни савременици, Сегединци – љубитељи књижевности су се у великом броју окупили на конференцији посвећеној сећању на његов животни пут и откривању спомен-плоче.