У врту фрањевачког самостана у Доњем граду цвета анђелика. Она је омиљена због корена, а не због цвета: побољшава апетит, садржи састојке који помажу варење, а који се користе као основни састојци у пићима „стомаклија“.
Након битке код данашњег Београда, 1456. године у самостану су већ живели монаси. Турци су град освојили 1543. године, после до поновног освајања града – 1686. године – из хришћанског света једино су свештеници фрањевачког реда били присутни на овим просторима.
Људима који су се сакривали давали су, осим вере, и примере начина живота, а често и лекове. Лековите биљке су узгајали у башти која се налазила на шест хектара око самостана. Овде се први пут појавила и зачинска паприка, коју су фрањевци донели са Балкана. Због допадљивог црвеног плода најпре је коришћена као украсна биљка, јер су због њене љутине мислили да је отровна.
Међутим, испоставило се да има лековито дејство које може да се сачува када се паприка скува са ракијом. Након тога чекало се још вековима до открића нобеловца Алберта Сентђерђија док се није открило да се лековито својство приписује витамину C. У ресторанима у Доњем граду се и дан данас на јеловнику међу аперитивама налази ракија од паприке.
После Другог светског рата, за време комунистичког режима самостани су затворени. На неколико деценија у зграду самостана уселила се социјална установа – па је прошло и то време. Редовницима у браон капуљачама враћен је дом, а њиме и улога иницијатора, подршке и давања смерница у локалној заједници. У Доњем граду кажу да су очеви добри ликови, увек смисле нешто занимљиво. Када је лепо време, на игралишту поред зидова самостана чује се граја деце. У циљу јачања жеље за миром, пре неколико година је проглашена акција: дечја пушка се мења за палачинке.
Самостан има визиторски центар и смештајне капацитете. Чак ради и једна co-working канцеларија у којој они који не желе да отворе сопствену канцеларију, али не воле да седе код куће у пижами пред лаптопом, могу за ситну закупнину изнајмити сто, салу за састанке, патинасту атмосферу.
И данас постоји, такорећи цвета башта лековитих биљака где табле, а на молбу и стручни водич упућује заинтересоване у свет тамошњих биљака. У продавници сувенира продају се и производи локалних занатлија. Мисе и часови веронауке су прилике за сусрете, а у великој трпезарији самостана када нема ограничења због епидемије ‒ ради народна кухиња.
Последњи пут ме је код фрањеваца привукла мајска продаја садница. Најавили су за викенд, а кухињско и зачинско поврће су донели из Орошхазе. Мислили смо да ће највише људи бити пре и после недељне велике мисе, али на крају смо сазнали да је већина садница још у суботу продата.
Испред цркве на касно пристиглом пролећном сунцу разговарају породице, међу њима много младих и деце, кучићи и велики пси. У врту лековитог биља такође је било много посетилаца, док смо посматрали какав је цвет рабарбаре, група од средовечних жена је мирисала селен.
- Колико зачина које не користимо! – узвикнула је једна од њих.
Колико тога о чему уопште немамо или имамо половична сазнања, иако се приче и поуке о њима налазе овде око нас у зидовима, дрвећу, трави, у породичном сећању!
