– Хтео сам да сумирам живот, испитам шта сам урадио добро, а шта погрешно – овим је образложио зашто је почео да пише аутобиографску књигу „Седамдесет година егоисторије 1951-2021.“ историчар и академик Игнац Ромшич. Књига сумирања Ласла Физија „Промена света“ је такође аутобиографија: написао је свој живот у разним периодима, са коментарима на основу свог данашњег знања.
За њих двојицу је приређено представљање књига у кечкеметској Библиотеци „Јожеф Катона“. Обојица су ту почела још у детињству тако што су много читали. Скоро све, што је било доступно у културној понуди од 1950-их до 1970-их. Чак и то што је ограничено, скривено, било доступно. Заједничко им је да су од почетка видели колико је лажи и кривотворења око њих у свету. Осећали су да добро обављају свој посао, а свет ће од тога постати бољи, уколико упознају истину и то поделе са другима.
На њиховим путевима се виде и значајна одступања. Физијев пут је након малих почетних кривина праволинијски. Дошао је млад у редакцију часописа Forrás, у сложну стваралачку заједницу људи њему сличних ставова. Осамдесетих година прошлог века социјалистичка држава још има снажну културну моћ, часопис чији је главни жанр социографија, већ покушава да помера ове границе. Ромшич ради у више места како у Мађарској, тако и у иностранству. Иако би по личним склоностима са свима склопио мир, у њему је јачи порив за откривањем истине, због чега се уплиће у стручне и људске конфликте.
У њиховим почецима је идентична присутност тајне полиције, као и чињеница посматрања, колеге доушници. Ласло Физи на Универзитету у Сегедину спада у круг Михаља Илије, о Илији који се дописује са писцима Мађарима изван граница и у дијаспори, мноштво агената пише извештаје. О Ромшичу извештава између осталих његов омиљени професор. Чак иду за њим и до Кечкемета да се о њему распитују.
Физи у својству уредника тада побуњеничког Forrásа жели да изнесе истину о мађарском друштву, а Ромшич о историји Мађара у 20-ом веку. У Мађарској осамдесетих година због песама које се кодирано упућују на 1956. годину, укидају се часописи и покушавају да се застраше уредници. Међутим, стеге све више лабаве, оно што један од уредника не сме да објави, то ће због нечег објавити неки други.
У Кадаревој ери је друштвена мобилност била много снажнија од данашње – као што су Ромшич и Физи пошли из дубине, а захваљујући свом таленту и марљивости доспели високо. Сматрали су, ако је то било могуће, да ће моћи да промене догме – политиком искривљену оцену историјских периода, прекретница, стигматизованих писаца и песника.
Ромшич је из породичног сећања понео убеђење да сељаци из околине Калоче, уопште друштво из унутрашњости није прихватило комуну из 1919. године. Његова прва успешна историјска студија је донела са собом све остало: прочишћавање околности и пријема Тријанонског споразума од наслага емоција и изобличавања. Преиспитивање пута премијера Иштвана Бетлена који је после 1920. године консолидовао Мађарску, потом Хортијеве ере, а на крају 20. века.
Деценија пре и деценија после промене режима за мађарске интелектуалце је била нека врста хероизма, која је од 2000-их година престала. Интелектуалци, писана реч су у комунизму још имали тежину – у данашњем друштву је њихов утицај миноран, наговестио је Ласло Физи. А Игнац Ромшич је доживео да је оно што је тврдио на основу истраживања која су увек образложена чињеницама и документима на почетку био још смртни грех за историчаре и политичаре државног социјализма, данас већ опет има доста оних који нису спремни примити к знању опасности национализма који је проузроковао толико трагедија у нашој историји.
