Има једна девојчица која по соби разбацује своје лутке. Једном се њена мама наљутила и ставила је пред избор: само једну лутку може да задржи! Остале мора да поклони, или да их избаци како би могла лакше да одржава ред у соби. Девојчица редом посматра лутке које су јој већ помало и досадиле, али на крају се испоставља да је за сваку веже нека успомена или прича. Од које да се одвоји? Од кудељне лутке са којом је спавала? Од лутке на навијање чији се кључ заглавио и више не може да плеше? Од јунака којег је добила на поклон када су живели у Грчкој да је заштити дрвеним мачем од свих невоља? Од порцеланске лутке коју је једном испустила па јој се разбила глава, али ју је деда залепио? Од лутке која игра на конопцу коју је она пронашла на тавану и због које су је јако изгрдили, јер није смела да се попне тамо? Све лутке је сакрила и пошто није имала бољи избор, отишла је на доручак. Међутим, лутке разумеју у каквој су опасности, изађу и узбуђено покушавају да смисле шта да ураде. И ту је зачкољица приче: у девојчицину собу свака лутка долази из друге националности, из другог света бајки. Лутка јунак је Грк и зове се Ахил, лутка од кудеље је из Јерменије, лутка на навијање је из Словачке, лутка са порцеланском главом је из Србије, лутка која плеше на конопцу је из Пољске. Размишљају како би могле да побегну.

Пољакиња прича како гљиве бирају краља, и на крају уместо лепе црвене мухаре изаберу ружан вргањ са мрким шеширом, јер су гљиве паметне и неће да бирају отровну гљиву за краља.

Грчка лутка - јунак са дрвеним мачем исприча тројански рат, борбу Ахила и Хектора, односно изводе је глумци у улози лутака. Лутка са порцеланском главом исприча причу о Станку који је хтео да буде хајдук. Да би га примили међу хајдуке, морао је да прође низ искушења: да прескочи стену са места, да се попне на врх дрвета до неба, а на крају да игра. Толико је Станко добро одиграо коло да су га хајдуци сместа изабрали за вођу, па су приредили велико славље на којем су јели, пили и поново играли док су их ноге држале. Далеко на југу у подножју Арарата, у Јерменији, живела је једна прелепа девојка чије је име било Анахит. Она је отишла да служи на краљевском двору, где се у њу заљубио принц. Међутим, Анахит му је рекла да је он нитков који ништа не ради. Она га је научила ткању тепиха, али краљу се то није допало, па је бацио сина у тамницу. Будући да се разумео у ткање тепиха, у њега је уткао тајну поруку – и тако је могао да побегне.

У словачкој причи актери крену на пут да виде света. Лутке осуђене на бацање из сваке приче науче нешто и тако се заједно, знањем које су стекле из различитих култура, саме сналазе у свету. Сад више нису непотребне дрангулије и не морају да напусте дечју собу њихове мале власнице. Није лако сажети у педесет минута дијалоге који се говоре на мађарском, мноштво песама које се певају на оригиналном језику и игара, a да предњачи оквирна прича. У шаљивим опаскама на поједине народе више су уживали одрасли него деца. А на крају се и публика ухватила у игру, па је у финалу толико срећне дечице играло на позорници колико их је на позорницу стало.