„Са оцем је у завади, мајку назива курвом, а не би марио да му баба умре, јер би се нудила несвакидашња могућност за гајбу. Он је шармантан седамнаестогодишњак. Десило се да су га на лекарском прегледу изгрдили јер му је врат био штрокав.“ Карактеристичан детаљ из новеле „Фотографија одељења“ која је 1966. године објављена у сегединском књижевном часопису Tiszatáj [Потисје].

Аутор - Силвестер Ердег - је тада био осамнаестогодишњи гимназијалац, а беспоштедно оштар приказ дао је о свом одељењу. Описао је, изврсним језичким талентом и осећајем правде пубертетлије, ђаке и професоре свог одељења у гимназији-вежбаоници Универзитета у Сегедину, ситуације у породици и на радном месту, запањујућу разлику између стварног живота и званичног привида.

Уредника часописа Tiszatáj, писца Габора Мочара су због тога избацили из редакције, а аутор је у Ходмезевашархељу успео да матурира. Истини за вољу, отуда се правом путањом уписао на најбољи филозофски факултет Мађарске, на ЕЛТЕ, а након објављивања првог романа, добио је Награду „Јожеф Атила“. Како у темама, тако и у ставовима, блиско је био повезан са традицијама света сељака Доњег града. У том периоду је друштвена мобилност била веома снажна: пред многом паметном децом сељака и радника отворио се пут образовања и уздизања, истовремено су и напуштали свет својих родитеља, мала пољопривредна имања, чиме је прекинут рад једних поред других, удаљили су се од породичног гнезда.

Силвестера Ердега су многе нити везале за познатог, али дуго времена запостављеног истраживача-етнографа Шандора Балинта. Његов литерарни језик је указивао на сродност са језиком мађарског драмског писца из Трансилваније Андраша Шитеа. Његови хероји су до опсесијe одани, одређују такве циљеве заједници које сама заједница чијем би интересу служиле не разуме и истински не подржава.

Објавио је укупно петнаест књига, међу њима пет изврсних романа, драме, новеле, есеје, литерарне преводе. Био је уредник литерарног часописа Új Írás [Ново писање], као и уредник у најбољој мађарској издавачкој кући Magvető [Сејач]. Био је оснивач и доживотни уредник литерарног, уметничког и социографског часописа Tekintet [Поглед]. На презентацији споменара уредници књиге Ерне Киш и Золтан Бене су говорили о томе да је Силвестер Ердег у економски тешким временима промене режима покушао да спаси форуме модерне мађарске литературе. Био је попут својих хероја: службу послова које је сматрао важним без двоумљења је ставио испред својих интереса.

Од његове смрти, 2007. године, име му се ретко спомиње у јавности. Ни иронична постмодерна, а ни патетична национална страна га не сматрају својим. Ово желе да промене актери сегединског универзитетског и књижевног живота. Покушавају да поново издају најважнија Ердегова дела, да пронађу његове публикације које су објављене на некадашњим форумима као што су то биле Vasárnapi Hírek [Недељне вести] и Rakéta Regényújság [Новине романа Ракета].

„Не пролази све“ – писао је Силвестер Ердег у једном уредничком чланку часописа Tekintet. „Ако смо били, онда нас и има“ – додао је. У том знаку је настао и споменар који је имао масовни одјек и продају у кругу сегединске и публике Доњег града.