Директор Издавачке куће Magvető Кристијан Њари је смислио жанр у којем тематски изабране приче писаца, песника и познатих људи саставља у једну књигу. Овако су они волели – литерарна љубавна књига – била је прва у низу, истина, под утицајем великог интересовања одмах је настала грађа за три тома. Написана је књига о љубавним писмима, о забрањеним љубавима, о историји Химне, о херојима револуције и борбе за слободу 1848/49. године, свака је имала све већи успех. Најновија књига аутора „Овако су они јели“ објављена је недавно. На презентацији, где је велика сала Дома младих у Сегедину била до последњег места заузета – писац је причао гастроблогерки Жофи Маутнер.
Мађарска све до данас нема написану историју гастрономије – оно што се појављује у литерарним текстовима је опис карактера, друштва, често симбол нечег другог. Књига обухвата три стотине година историје – са гастрономском револуцијом 19. века која је изменила навике исхране у Карпатском басену. Алева паприка је кренула у своје освајачке походе 1830-их година, раније је коришћена као лек против маларије. До краја 1860-их година већ је низ јела зачињавано паприком – мало касније се стекао утисак да су и Мађари – освајачи домовине стигли на превој Верецке кобасицама зачињеним алевом паприком. Кобасице конзервиране алевом паприком и димљењем су успешан производ поменутог доба.
Романтични аутори су предњачили не само у друштвеној, већ и у кулинарској револуцији. Шандор Петефи је радо говорио да доручкује гулаш-чорбу кувану алевом паприком. Пештанска Кафана Pilvax, у којој се окупљала мартовска омладина, рекламирала је да се код њих свако јутро продаје свежа павлака. Ово је с једне стране значило слатку павлаку за кафу, а с друге стране – киселкасти крем који је данас познат као кисела павлака. Pilvax је била на челу модног таласа током којег је кухиња са козјим и овчијим млеком замењена крављим млеком. Петефи је једном написао: „Моју љубав, Французе и тесто са сиром нека нико не опањкава када ја то чујем!”
Ђула Круди је много писао о јелима, великим гозбама од којих расту зазубице. Међутим, код њега је то било отеловљење носталгије. Жалио је због пада старог света са великим гозбама. У Крудијевом свету једење је било једнако мушкој снази, а сећање на некадашња преједања је за њега симболизовало његов пад.
Сегединац Иштван Темеркењ је често карактерисао салашарски свет његовим јелима и обичајима исхране тамошњег живља. Код њега сe такође појављује паприка која је променила боју, укус и својства ранијих рибљих јела. Испричао је како је под утицајем немачког језика риба са паприком постала рибљи паприкаш.
Жофи Маутнер је подсетила на једног од најчувенијих романа 20. века „У трагању за изгубљеним временом“ Марсела Пруста, у којем мадлен, колачић из детињства, подсећа писца на минула времена. Питала је Кристијана Њарија шта је њему у животу био тај мадлен. „Сарме“, одговорио је писац. (Сарма за коју знамо, на територији Еврорегије ДКМТ на мађарском, румунском и српском језику значи исто то јело – примедба аутора). Право глобално јело, уситњено месо увијено у листове је из Индије кренуло на освајање света. У Трансилванији се месо сусрело са киселим купусом, пореклом са немачких подручја. Сарма се проширила за неколико деценија и непоколебљиво је популарна у целом Карпатском басену.
