Генерација која још носи у себи и може да пренесе на друге вредности ове јединствене културе, већ има преко седамдесет година. Ако они оду, онда заиста може да нестане народна култура Калоче и околине чија је и сама историја веома занимљива. Етнограф Имре Ромшић, директор Музеја „Карољ Вишки“ у Калочи истиче да друштво града Калоче и непосредне околине, и поред тога што је по учесталости породичних имена пореклом турско, српско, словачко, швапско, до средине 18. века се претворило у јединствену мађарску католичку етничку групу.
Сам град се већ од друге половине 19. века не може сматрати сељачком заједницом: седиште је надбискупије, а као ученички град, његов карактер одређују пре свега свештенство и грађанство. Народну уметност Калоче створили су салаши око града. То су биле групе салаша, места пољопривредних радова и начина живота. Имре Ромшић каже да ће Калоча трајати дотле док траје народна уметност Калоче. Друштво Калоче је ефикасно интегрисано: његови чланови нису склапали бракове ни са припадницима друге вере, ни друге етничке групе.
Далеко је по бојама познат изванредан калочки вез и осликавање порцелана на којем се користe слични мотиве из Калоче. Међутим, за то је потребно извесно материјално богатство, а то је био сопствени земљишни посед. Желири то нису поседовали – за песму није био потребан новац, игра и песма су биле свачије и тада.
Имре Ромшић је већ на почетку каријере скупљао народне пеcме на калочанским салашима. Oн је 2007. године поново започео са систематским сакупљањем, cкоро век након огромног сличног рада Золтана Кодаља. Почетком 1910-их година Кодаљ је написао да је веома важно сакупити народне песме старог стила јер ће нестати, а уместо њих ће настати песме новог стила. Директор музеја у Калочи тврди да је разлика у томе што ће за сто година нестати и те песме новијег стила, а уместо њих се ништа неће створити.
Свако место има омиљену песму, међутим, етнограф наглашава да то нису јединствене песме калочанских салаша, већ песме низије. Ни он није сакупљао само народне песме, већ и писане песме, танго, валцер – све што су свирали и певали Калочани. Користио је аудиo-снимке које су записали млади пореклом из Калоче, пре свега, песме својих дедова и баба. У књизи која носи наслов Калоча није далеко одавде која ће ускоро изаћи из штампе, налази се две хиљаде тонских снимака варијанте мелодија и текстова 850 песама. Аутор је на две стотине страна написао и детаљну студију.
Некада се на свих 28 салаша у околини Калоче одржавао и посебан, самосталан кирбај. Ове мале локалне заједнице су се у другој половини 20. века под утицајем формирања производних и продајних задруга распале, а становништво је промењено. Осим што је немарно да очува традиционалну културу, становништо је не може ни обновити, јер овде више не живе јединствене заједнице које би аутохтоном становништву могле да прикључе новопридошлице.
Сада су нови обичаји. По узору на западну Европу, шире се фестивали, дани села који имају јако мало везе са локалном културом. Јужно од Калоче је поново у моди култура националних мањина, музика и игре које су Срби из Душнока некада изгубили на тај начин што су преузели културу Шаркеза и Калоче. Коло и тамбурашку музику одржава и то што је повезана са националним идентитетом јужнословенских мањина које боље чувају своју традицију.
Имре Ромшић од утицаја своје књиге очекују препород у култури Калоче. Имао је већ етнографску књигу која је неочекивано изазвала снажан утицај: у делу „Стари крст“ је обрадио историју крстова крајпуташа – његовим утицајем су покренути цивилни покрети и већина крстова је обновљена – чак и тамо где би по првобитној функцији требало да стоје на другом месту.
У Калочи и дан-данас раде многе уметничке групе. Близу осамсто људи игра. Већина њих су млади, али укључују и родитеље, бабе и деде. Огромна сакупљена грађа омогућује обнову репертоара, шаренију кореографију. Рад ће постати занимљивији и креативнији. Етнограф, рођен у овом месту и његов заљубљеник, не очекује да путем ове књиге настану нове заједнице. Он се само с правом нада да ће постојеће ојачати и да ће бити способне да преживе не увек повољне светске промене.
