На иницијативу Научно-информативног друштва (TIT), серија је покренута 6. фебруара 1984. године као Литерарна кафана. Градски председник Друштва Карољ Мунц и средњошколски професор Геза Тураи су организовали да домаћин буде Хотел Royal, где ће се сваког понедељка одржати књижевно вече. На првој манифестацији су изврсни сегедински глумци рецитовали песме Ђуле Јухаса. Организација је након две сезоне остала на предавачу Правног факултета у Сегедину др Илдики Хека Сонди. У 1980-им годинама документарни филмови су били важни елементи опрезне критике система. Тамо су се могле изрећи ствари о којима се раније није могло говорити. На пример, успомене преживелих два светска рата. Браћа Гуљаш – одлични документаристи – направили су филм са насловом И ја сам био код Ишонза – са његовом премијером је дебитовала др Илдико Хека Сонди, и са књижевности је пажњу усмерила ка темама јавног живота. Политолог Михаљ Бихари, каснији председник Уставног суда је коментарисао филм, док је реакција публике била заиста потресна: говорили су осамдесет- и деведесетогодишњаци који су кроз сузе по први пут причали о својим јавно сахрањеним успоменама. Променом режима Научно-информативно друштво је изгубило велики део државне подршке. У међувремену је стални актер на вечерима јавног живота постао професор математике Иштван Салаи, касније градоначелник Сегедина (1994-1998). На његов предлог је основана фондација чији је председник деценијама био Салаи. О недавно преминулом научнику и јавној личности др Илдико Хека Сонди изјављује: „Имали смо сјајног председника, био је генијалан ум и човек веома благе нарави, а поред тога и изврстан кафански шоумен. Умео је да говори импресивно, а према партнерима је био без премца пажљив и отворен.“ У заносима промене режима Хотел Royal је приватизован, морали смо да га напустимо. Неко време манифестације су одржаване у Ресторану Hági, али и он је приватизован, па смо се преселили у Посластичарницу Virág. Ласло Сервански, који је као власник Посластичарнице Korona у Шолтвадкерту постао у целој земљи познат предузетник, радо нас је прихватио, на 500. кафанској вечери је приредио пријем за петсто званица. Касније је Сервански напустио Сегедин, Virág је привремено затворен, морали смо и одатле да се селимо.
Од тада су кафанске вечери приређиване на различитим местима. На почетку су још радили, али касније су затворени и домови културе „Ђула Јухас“ и „Барток“, и они су прихватили представе. Разговорима о разним темама којих је било све више и само су ширили, домаћини су постали Библиотека „Шомођи“, факултети, клубови, ресторани, посластичарнице, Kapca - Дом културе у Доњем граду. Др Илдико Хека Сонди каже да су годишње на више од сто педесет места организовали манифестације Кафане јавног живота. На овим догађајима су стекли познанство многи вредни и занимљиви људи богатог знања – људи који без тога не би ни знали једни о другима. Многи који су представљали веома далека схватања. „Писали су о мени да мене не могу да ограниче“ – каже др Илдико Хека Сонди. „Поносно прихватам такво мишљење, јер сматрам да имам сопствени систем вредности, али то не може да утиче на то да искажем поштовање које заслужује знање и учинак и оних са којима се не слажем.“