Познатo је и по још увек очуваном богатом биљном свету и врстама дрвећа које нећете пронаћи нигде у држави. Једна од тих врста јесте и старо стабло гинка, познатог већини људи у форми таблетица за побољшање концентрације. Али, у изворном облику стабла, као што је случај на овом салашу, нећете га више нигде у Србији наћи. Тренутно оронула кућа за одмор, са кровом од барске трске, некада је била истакнут грађевински објекат архитекте Хермана Болеа. Био је то јединствен стилски пример војвођанских летњиковаца.
С почетка 20. века, спахилук се истицао ако је имао парк лепши од објекта за живот. Ово је био случај код Фишеровог салаша. Али спахија јеврејског порекла, др Фишер се подоста намучио док није пронашао баштована. Слао је слуге по целој Војводини да нађу неког ко је вредан одржавања спахијског парка, ко ће га неговати и одржавати за пример целом свету...
„И онда, на један мајски уранак, пред његовим двопрегом се изненада појавио човек који је био необично стар. Коњи су застали у месту као да су хипнотисани, а старац је пришао спахији и рекао му је да је из једног села крај велике реке, и да најбоље говори језик белога јасена. Старац је потом уредио парк са предње стране по француској, а са задње стране по енглеској шеми, како су уосталом изгледали и сви паркови виђенијих замкова. На тој плодној земљи ускоро су сем белог јасена, почеле да успевају софоре, тује, гвоздено дрво, па чак и сам храст лужњак.Парк око замка постајао је лепши од самог замка. Но, газда је остарио, а његови синови су били хладни према лепоти шуме. Пред смрт су га наговорили да шуму посече и да на њеном месту створи плодно земљиште.Отац је пристао и ускоро умро, а синови су почели да остварују оно што су замислили. Како им вртлар (исто стар као и пре много година када је зауставио двопрег) више није био потребан отпустили су га. Сада су им били потребни орачи. Међутим, вртлар није отишао одмах. Остао је на имању и јаукао место сваке одсечене јеле, сваког одсеченог јасена, тује. Испод храста Лужњака, у једином преосталом делу шуме, нађен је стари баштован мртав. Све што је за старим баштованом остало, било је урезано велико слово „А" у кори храста.“ (легенда преузета из књиге "Снови затрављених кула" Милана Белегишанина).
А ако дубље загребете по историјским подацима, пронаћи ћете верзију по којој старац дави синове. Ипак, нећемо се задржавати на причи о смрти синова, већ ћемо додати тексту чињеницу да је имање било захваћено пожаром. ,,После пожара 1966. године зграда је доведена у првобитно стање, добила је тршчани кров и све дрвене делове које је раније имала. Измењена је само мала зграда која се надовезивала на трем. Објекат је правоугаоне основе, чеоним странама окренут у правцу исток-запад." Ово су подаци са Википедије, слободне енциклопедије.
Колико богатства за причу, колико материјала и ,,фила" за екранизацију, чиме се војвођански новинар Бора Отић већ позабавио. А овај споменик културе као такав се све више урушава. Ту смо у овом тренутку немоћни, једино што можемо је да укажемо на његово постојање, можда ће то нешто променити.
