Док светски историчари уметности о Лајошу Салаију (1909-1995) говоре са пијететом, а биографија чувеног мађарског графичара је пуна референци о његовом уметничком раду, мало ко зна да порекло води из Суботице.
Наиме, преци великог уметника – деда Салаи Олајош и отац Нандор, били су угледни Суботичани свог доба. Као отправник возова Нандор је, на самом почетку 20. века, из Суботице добио прекоманду у мало место Урмазхељу, на самој мађарској граници, које је после рата и кројења нове Европе припало Чехословачкој. Тамо му се родио талентовани син Лајош, који је цео свој живот посветио уметности. Салаи је одрастао у Мишколцу, а потом студирао на Високој школи ликовних уметности.
По завршетку Другог светског рата, 1946. године, као део мировне делегације отпутовао је у Париз, да би, како је рекао, вратио дуг Атили Јожефу. Одатле је имигрирао у Аргентину, где је предавао на Факултету ликовних уметности у Буенос Аиресу. Тих година издао је сопствени албум графика „Импресије једног имигранта“.
Колико је био популаран најбоље говори чињеница у којој историчари трвде да уметност у Аргентини има два периода – пре и после Салаија. Захваљујући рођењу у месту које је после постало део Чехословачке, добио је визу за Америку и почетком шездесетих година минулог века са породицом се преселио у Њујорк. Деценију касније све je више боравио у Мађарској, да би се касније преселио и живот завршио у Мишколцу, одакле је кренуо у свет.
— За откривање порекла великог графичара међу најзаслужнијима је доктор Ференц Кинка, који је у једном разговору са мојом мајком Маргитом чуо да имамо рођака познатог уметника. Оно што знамо из приче, сада смо желели да документујемо, па смо уз помоћ Вукице Богешић по архиву почели да тражимо податке о његовој породици – почиње причу Суботичанин Никола Живковић, чији је прадеда Салаи Алајош, уметников деда. – Њихова породична кућа је била у Улици Јо Лајоша, садашњој Прозивци и у њој су стасавали и моја бака Каролина и Нандор, уметников отац. Лајош, нажалост, никада није био у тој кући. Када је лета 1975. долазио у Суботицу, улазио је у град из правца Београдског пута и када се приближавао родној кући свог оца, у улици, која је на нижој коти од других делова града, пала је велика киша, излила се канализација и није могао да прође. Разочаран призором и блатом до колена, на само 150 метара од куће предака окренуо се и отишао. У писмима видимо колико је био разочаран што није крочио у дом, а дошао је да трага за својим коренима. Најжалије му је било што није нашао дедину фотографију. Родбина му је испунила жељу и послала слику деде чије име носи.
Његова дела красила су зидове Ермитажа, Лувра, Музеја Универзитета у Нотр Даму, Буенос Аиресу, Кембриџу и многих других, а кућа у Мишколцу је после његове смрти постала Завичајни музеј.
Фотографије:приватна архива
