Иако је од ове било и лошијих ситуација, на овогодишњем фестивалу су такође доминирали документарни филмови. Целовечерње продукције су биле финансиране само за југословенско време, али премијере су и тада праћене извесном политичком сумњом. У доба између два светска рата мађарски аутори су, карактеристично, имали толико да документују судбину и положај, као и истакнуте личности заједнице.
Није тако кренуло. Како у Суботици, тако и у Сомбору – између осталог и због међународне уметничке вреве изазване сецесијом – са великим интересовањем се окретало према тадашњој новој уметничкој дисциплини, покретним сликама. Тих година се сматрало да филм може заменити позориште. Шандор Лифка није рођен у Суботици, већ се настанио тамо, након путовања са монтажним биоскопом тамо је отворио прво стално место за пројекцију филмова.
У Сомбору је Ерне Бошњак отворио биоскоп. Тада су били познати само безвучни титловани филмови, али је публика ипак хрлила да види новину. За време путујућих биоскопа је било устаљено да се по доласку сними нека локална сцена или личност, како би се њеним приказивањем пре почетка пројекције филма привукла публика. Према студију о историји филма Јожефа Ј. Фекете, ово је била једна од претходница филмских вести. Након откривања споменика Ференцу Ракоцију II 1912. године, он је користио справу која је била претходница кола са камером – али то званично није повезано са његовим именом, будући да је заборавио да их патентира.
Након померања граница, у Сомбору и у Суботици су пропали биоскопи, јер је тадашња нова власт забранила титловање на мађарском језику. Између два светска рата тадашњи аутори су могли да документују положај мађарске мањине. У Титовој Југославији, консолидацијом власти, могућност остваривања мањинских права отворила је нове могућности пред војвођанским филмовима на мађарском. У то време су редовно снимани играни филмови: дела двојца Кароља Вичека и Ференца Деака пратио је и Тито. Остварење се властима није допало, али није забрањено, само је сценариста послат за амбасадора у неку далеку земљу.
Утицајем снажног таласа мађарских документарних филмова, у Војводини је настала изврсна радионица документарног филма, учешћем Золтана Шифлиша, Кароља Дудаша, Артура Хофмана, Беле Чорбе и других. Ове су делимично биле филмске социографије - критике режима и коначно се могло говорити делимично о тамним странама историјске прошлости, о крвопролићима за време и после рата, о етничким злостављањима.
Садашња власт у Мађарској, као део подршке војвођанској мађарској култури, до извесне границе финансира и филмске ствараоце. Међутим, након јужнословенског рата већина младих стваралаца отишла је у Мађарску – најпре да се школује, а потом се тамо и настанила. Данашњи војвођански мађарски филмови су углавном документарни. На овогодишњем фестивалу је приказано пет нових филмова – у пет градова: у Сенти, Бачкој Тополи, Суботици, Сомбору и Новом Саду, гледаоци су могли да виде филмове, два краткометражна и три документарна филма.
Кратки играни филм Акоша К. Ковача „Бранка“ приказује стање у једној државној болници након распада Југославије 1991. године. Кратки играни филм „Прича из Кертвароша“ Петра Горетића се дешава данас, приказује трагедије које се развијају испод мирне површине. Можда је највеселија прича о часним сестрама из Бачке Тополе, документарни филм чији је наслов „Служавкe“ режирала Оршоља Гажо.
Документарни потрети чувара блага Војводине Анике Бодор, Беле Бурања и брачног пара Селеши-Ваго спадају у стару веома важну линију спасавања вредности сликом, док документарни филм Жолта Херцега „У истом чамцу“ прати олимпијске припреме веслачког двојца из Суботице Мартина Мачковића и Милоша Васића.
