Легендарни десктоп рачунар из 1970-их, Комодор 64, имао је један мегабајт примарне меморије. Винчестер је такође мали, са 45 бајтова. Па ипак, какво је то чудо било! Тих година, рачунар се ослободио стегова великих компанија и истраживачких института, постао је мањи по величини, приступачан по цени и постао цењено средство у све више домова.
У то време се раширило и безброј видео игара. Могли сте да играте фудбал на тим малим сокоћалима на батерије, пуцате на друге бродове са бродова и бацате банане са горилама између супарничких стамбених насеља све док се један од њих не сруши. Али појавиле су се озбиљније конзолне игре, као што су Нинтендо и касније Плејстејшн. На компјутеру се могло и играти и радити, а понекад се чинило да ће тако и рад постати игра.
Генерације данашњих шездесетотодишњака памти да је у породици био само један рачунар, деца су једва могла да се одврате од њега, а мама и тата су му имали приступ тек када су деца отишла на спавање.
Појавило се много различитих брендова, напреднији компјутери су били на забрањеној листи, нису могли да се легално увозе у земље источног блока. Често су кријумчарени у деловима са туристичким пасошима. Земље „социјалистичког табора“ су такође покушале да остану у конкуренцији, које су саме производиле оригиналне или кривотворене машине.
Перформансе рачунара су се стално повећавале, што је омогућило све реалније покрете и графику у игрицама. После промене режима, велике светске компаније попут ИБМ-а, Епла и Мајкрософта постале су монополисти на тржиштима бивших социјалистичких земаља. Када су рачунари почели да се умрежавају, и то је више одговарало највећима, пошто су њихови стандарди постали званично прихваћени.
Чак и 1990-их, мултимедија се сматрала чудом: да сте могли да видите слике, звукове и покрете на машини, а касније да их контролишете. Многи су очекивали да ће олакшати учење и изазвати револуцију знања, баш као што се то очекивало и од појаве интернета: скоро све јавне информације у свету постале су доступне са наших писаћих столова.
Првог викенда маја одржана је интерактивна изложба ретро компјутера и видео игрица у Културном центру „Шандор Балинт“ у Новом Сегедину. Интересовање је било велико, иако су карте куповали углавном мушкарци средњих година. Поново су се са дечјом радошћу играли машинама и играчкама своје младости. Било је и оних који су довели и своју малу децу, показујући им гломазне игрице које раде на машинама гломазних, пожутелих кућишта.
Сазнања о најпознатијим брендовима и њиховој историји могле су се освежити из информативних листова приложених на дисплејима, из низа ових чињеница осликао се и лук развоја ових уређаја: оно што је изгледало као недостатак или проблем у једној генерацији апарата, решено је у следећој - често генеришући нови проблем.
Можда се само темпо ширења и развоја мобилног телефона може упоредити са компјутерима. Волели бисмо да видимо и изложбу мобилних телефона – почевши од првих уређаја који наликују коферима и теже више килограма, које су свуда носали важни људи из 1990-их.
