Етнограф Золтан Мађар, уредник тома Буњевачке народне бајке и сам се зачудио када је почео да уређује грађу: како може једна мала етничка заједница да има тако богат и сложен свет бајки? Уредник-етнограф, који већ одавно истражује и систематизује фолклорно наслеђе етницитета из источног дела средње Европе, дошао је до сазнања да се главни типови народних бајки, основне приче, налазе и у буњевачким причама.
Буњевачки културни институт у Баји – који је 2017. године основао професор лингвистике др Ђула Ј. Обадовић – сматра да је њихов циљ откривање и очување културног наслеђа буњевачке етничке групе. Први, можда најтежи подухват необичног састава објављен је 2019. године у књизи Буњевци која је богато илустрована фотографијама и мапама и обухвата историју, етнографију, културно наслеђе ове мањинске етничке групе. Није лако представити понекад оспорене чињенице без емоција и поред тога заузети став, те написати историју Буњеваца. Екипа коју је окупио директор института Иштван Икотић, успела је у томе.
У сада презентоване четири књиге обрађена је тематика која је у основној књизи представљена у главним цртама. Прва студија која описује рану историју Буњеваца и представља њихову мањинску културу је Дисертација о подунавским и потиским Буњевцима и Шокцима коју је написао помоћни бискуп из Калоче Јанош Антуновић (Иван Антуновић, и сам буњевачког порекла) који је издавањем новина и књига дао подршку њиховим културним могућностима.
Друга нова књига је Буњевачке народне бајке, а трећа Буњевачка народна поезија. На представљању је Иштван Икотић о народним бајкама рекао да оне дочаравају најдубље карактеристике душе народа. Ово слушају деца од родитеља, деда и баба, понекад их читају, у стара времена у живој речи, сваки пут када су поново испричане, изнова су оживеле. У личном развоју сваког човека бајке играју основну улогу, којима их породица уводи у животне ситуације. А они који причају су такође некада и сами формирани на причама.
Из четвртог тома сазнајемо да је наслеђе буњевачких позоришних комада изненађујуће богато. У време када није било радија и телевизије, у сеоским заједницама је било организовано више заједничких догађаја – између осталог и позоришних представа. Неке познате комаде су научили, а често су писали или адаптирали приче о месним околностима и личностима. Трудили су се да у комадима што више људи добије улогу. Недељама и месецима су се припремали, а они што нису добили улогу, учествовали су у публици приликом тог великог догађаја.
Током рада је скициран правац наставка рада. Уредник тома народних бајки Золтан Мађар је поставио питање: чувају ли предања некадашњи свет, измишљене или стварне историјске личности, свет веровања. Види се да ово још постоји, или се могу спојити детаљи у буњевачком мањинском наслеђу, али на овом се мора још порадити.
Вредело би сакупити и дела буњевачке поезије. У некадашњим новинама и календарима је објављено много песама на буњевачком говору. Део њих је српска и/или хрватска култура сматрала својим. Објављивање отежавају правила ауторског права која у државама следбеницама Југославије уместо 70, објављивање везују за 100 година да би се добила сагласност наследника. Није ни намера највећи проблем, већ је скоро немогуће пронаћи све наследнике.
У Мађарској је прилично мало људи буњевачког порекла сачувало свој језик и етнички идентитет. Међутим, доста је оних који би желели да задрже из културе својих предака оно што је још могуће. Осим описаних вредности, музику, плес, гастрономију, делимично можда и темперамент, расположење, стил. Због тога ће се овог лета у месту Дунафалва организовати буњевачки омладински камп, и због тога ради у Баји Ресторан „Златно јагње“ који нуди буњевачке гастрономске специјалитете.
