Остаци се и сада могу пронаћи у рушевинама фабрике која је некада запошљавала више од 2.000 људи. Уосталом, базен, спортски центар, куглана, биоскоп и обданиште, били су намењени управо добробити самоуправног радника. Био је то врхунац социјалистичке замисли, али, како ће време показати, ипак на погрешном месту.
Изграђен средствима предузећа и радном акцијом „зоркаша“, базен је помпезно отворен пре 46 година. Дошао је и Тихомир Влашкалић, који је тада био председник ЦК СК Србије, а свечаном чину присуствовао је и Миклош Олајош Нађ, који је те године био проглашен за најбољег младог радника-самоуправљача.
— Није ово био базен само за раднике, већ за све грађане који су живели у околини, како би могли да одмарају и уживају. Било је веома лепо уређено, постојао је посебан улаз за грађане, могли су се купити сендвичи и сокови, људи су овде остајали по цео дан, нарочито викендом, тада је боравило и 1.000 до 2.000 купача. Долазили су породично, постојало је игралиште у песку за децу, огроман базен за одрасле, као и посебан, дечји базен. Све је било повезано мостићем, репликом Ланчаног моста у Будимпешти, који су наши радници израдили. Заиста је било лепо и човек се ту добро осећао — присећа се Миклош.
Да се на том месту некада налазио тако велелепан базен, како га наш саговорник памти, тешко да би данас ишта могло да укаже. Пробијајући се кроз рушевине некадашње Хемијске индустрије „Зорка“, где је природа већ преузела примат, наилазимо на базен, који се једва види од трске. Остала су корита, на једном делу се и наслућује плава базенска боја, али је вода зелена, можда зеленија од Палића. Миклош нам каже да ту сада има рибе и да долазе пецароши, углавном стари „зоркаши“ који то место добро познају.
— Тужно је. Овде је толико тога било урађено. Замислите, фабрика која је основана 1904. године, која је преживела два светска рата, као и грађанске ратове у Југославији, после 102 године живота, продата је и уништена. Све је ово јако тужно за све нас. У породици ми кажу да када пролазим поред „Зорке“ не гледам лево ако долазим са Келебије или да не гледам десно ако се враћам из града, да окренем главу. Међутим, аутоматски ми поглед скреће на ову страну. Жао ми је што се све овако десило. Мислим да је фабрика могла да се сачува и данас би овде могло да радим барем 300 људи, а што се базена тиче, могао је и он да се сачува, поготово када узмемо у обзир шта се тренутно дешава са Палићким језером — сетно каже наш саговорник.
Ипак, у стварном животу се показало да базен није баш такав каквим су га замислили радници. Заправо, испоставило се да је пројекат мегаломански и потпуно промашен. Са данашњег тачке гледишта, незамисливо је да би неко саградио рекреациони центар у дворишту фабрике која производи пестициде и ђубриво. Међутим, није чак ни апокалиптично и постиндустријско окружење то што му је дошло главе, већ санитарна инспекција и то само након једне сезоне, објашњава Дејан Мркић из Историјског архива Суботица.
— Базен је био величине једног фудбалског терена и да ли је због тога био тежак за одржавање, или је то близина неких канала, или нездравих материјала, не знамо. Углавном, тај базен је радио само једно лето. Када се завршило, шеф заразног одељења иницирао је састанак санитарне инспекције и стручњака из Хигијенског завода, због тога што је приметио да је повећан број заразних болести, првенствено код деце, и наложио да се открије где је жариште. Показало се да су жаришта на базену на Зорци и на језеру Тресетиште. Морам да кажем да ни друга купалишта у то време нису била сасвим исправна, да ли због окружења или због тога што купачи пре 50 година нису водили рачуна о хигијени као данас. Углавном, базен је добио забрану за рад и морао је бити затворен. Било је купања и наредних година, али више никад није радио као јавно купалиште.
Наш саговорник подсећа да је био још један, последњи покушај оживљавања „Зорке“ који се одиграо 2006, исте године када је та фабрика заувек затворила погоне. Базен је издат у закуп једном приватнику, али никад није испуњавао стандарде чистоће воде да би био привлачан купачима. Крај тог лета био је и коначан крај „радничког“ базена.
Фотографије: Историјски архив Суботица
