У Мађарској су веома популарне манифестације Yu Party – Balkan Party. У Сегедину се нпр. у Хунгију – „руинираној кафани“ у приземљу старог хотела Хунгариа – мање-више редовно одржавају концерти на којима се представља стара и модерна музика бивше Југославије и Балкана, некада само са грамофона, чешће наступом оркестара, а неретко и у оригиналној изведби звезда.
На будимпештанском концерту у септембру у организацији Yu Party – Balkan Party наступио је Ален Исламовић, соло певач некада најпопуларније рок-групе бивше Југославије, Бијело дугме. Један од оснивача групе из Босне био је Горан Бреговић, познат и из Кустуричиних филмова, а једна од њихових најпопуларнијих песама је Ђурђевдан, чију адаптацију смо чули и у филму Дом за вешање под насловом Едерлези. Касније су ту песму у дуету на мађарском и српском језику извели Зоран Стевановић и Магди Ружа.
Ален Исламових је одрастао у босанском Бихаћу, добро је певао, обожавао је песме група Deep Purple, Pink Floyd и Бијело дугме. Певао је у локалном оркестру, када га је 1977. године позвао вођа већ добро познатог рок-састава Дивље јагоде да буде њихов соло певач. Постао је успешан и познат, обишли су целу Југославију, међутим, због несугласица у групи, ситуација је била често неизвесна. Тако је 1986. године прихватио позив Горана Бреговића и прешао у Бијело дугме, где је остао до распада групе – 1989. године. Касније, 2005. године, по узору на велике англосаксонске саставе, одржали су три опроштајна концерта: у Сарајеву, Београду и Загребу.
Захтев публике нерпомењено постоји. Исламовић је у Будимпешти са садашњим пратећим оркестром певао најпопуларније песме Бијелог дугмета: Ђуђревдан; Липе цвату; Ружица си била; Хајдемо у планине; Не спавај, моја мала; Ако има Бога; Пљуни и запевај, моја Југославијо; Лажеш; Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин; Сањао сам ноћас да те немам; Одлазим; Чирибибела. Седокоси људи и млади – некадашњи фанови, чак и њихови унуци, певали су заједно с њим познате песме.
Од посетилаца из Сегедина који су присуствовали концерту чули смо да је велики део публике говорио и српски и мађарски. Позната добра стара музика је у старијима и млађима пробудила успомене на некадашњу Југославију која је живела у миру и добробити. Тада ни у Загребу ни у Љубљани никоме није сметало што се песме Бијелог дугмета певају босански. Текстови су говорили о љубави, срећи и тузи.
Бијело дугме је свирало одличну рок-музику, на нивоу англосаксонских класика ове музике, обогаћену – домаћем уву добро познатим – брзим ритмовима. И данас ове песме широм бивше Југославије буде носталгију. Многима недостаје разноврсност која се међусобно допуњује. Један од учесника је рекао: они и данас прослављају мађарске и српске празнике. Два језика, двоструки идентитет је вишак – не само родитељима, већ и деци која одрастају у таквој породици.
Ова атитуда је позната и на другим местима у многим деловима расцепане Југославије. Након будимпештанског концерта, Ален Исламовић је наступио пред публиком Фестивала пива у Скопљу и тамо је с њим заједно певала публику текст песама Ђурђевдан и Липе цвату које сви знају.
