Као лаици који се распитују, могли бисмо помислити да су обилне кише после Медарда коначно прекинуле сушу, чак бисмо задржавањем атмосферских вода могли да створимо резерве за каснији сушни период. Директор Водопривредне дирекције Доњег Потисја (АТИВИЗИГ) Петер Козак нас упозорава да између падавина и падавина постоји разлика. Истина је да је током јуна на Пешчари пала једна трећина годишњег просека, међутим, јесење житарице су погођене обилним кишама у периоду када су већ мало тога могле да искористе, чак је влага одлагала жетву и смањивала квалитет.
Наравно, са водопривредног аспекта падавине су биле веома корисне. Али колико ће тога на крају остати у земљи, зависи од структуре тла и од примењених агротехничких решења. Пешчано тло одмах упије воду, не може да је задржи. Уколико се обрађује само горњи слој земљишта, и то често, онда могу чак и физички да се раздвоје обрађени и непомерени слојеви, па моћ задржавања воде и због тога може да постане недовољна.
Испаравање на Пешчари проузрокује веома велики губитак – током једне деценије има од четири до пет година када се испарава више воде од количине падавина. Биљни покривач такође не чини увек добро: након пошумљавања, преко крошњи дрвећа постепено се испарава вода из тла.
Струка се слаже у оцени да падавине морају да се задрже тамо где не угрожавају насељено подручје. Функционишу распрострањени системи мониторинга и на располагању су тачне информације. Оне су измениле неколико ранијих погрешних теорија. Испоставило се да се у последње време ниво површинских вода не смањује, већ стагнира. Не зна се тачно колико воде захватају пољопривредници и домаћинства цевним бунарима којима је приписан пад нивоа воде. Истина, воде задржане у каналима побољшавају водене резерве тла, али утицај се осећа само у појасу од неколико стотина метара.
Водопривредна дирекција, осим што је партнер у потпуном задржавању падавинских вода, тамо где постоји могућност подржава употребу пречишћених коришћених вода у циљу подизања нивоа површинских вода. На Пешчари се поред објеката за управљање водама планира и изградња и нових. Било би спасоносно када би се пољопривредници по подручјима удружили и заједно направили, рецимо, резервоар.
Много зависи од људског фактора. Постоје микрорегије где се деведесет пољопривредника удружило и направило резервоар, али не могу да га уведу у употребу, јер власник поседа не да сагласност. Према важећим прописима, то може да учини.
Оштећивање објеката је вишедеценијски проблем. Металне делове преводнице односе у старо гвожђе, а дрво за огрев. Мала корист за починиоце је ситна у односу на почињену штету. Пољочувари, ловочувари, пољопривредници који живе на том подручју могли би доста тога да ураде како би се открили починиоци, јер би могућност да буду откривени могла да их одврати од тих недела.
Поред задржавања атмосферских вода, други већи задатак је надокнађивање недостајућих водених резерви. И за то постоје техничка решења: управо подршком ИПА програма Мађарска – Србија, у току је један експериментални пројекат, међутим, Петер Козак наглашава да за то треба одабрати циљна подручја, где ће корист од добара која ће моћи да се производе захваљујући додатним водама, дугорочније покривати утрошак.
