У Трговачкој и индустријској комори Жупаније Чонград одржано је дебатно поподне поводом недавно објављeног репринт-издања књиге „Французи у Сегедину“ аутора Шандора Тонелија, некадашњег секретара Коморе, први пут издате 1939. године, која говори о привременој француској окупацији након Првог светског рата, представљајући и сусрет у једном кризном периоду локалног и француског менталитета.
Учесници су у вези са овом темом евоцирали своје успомене на један новији доминантан период присуства Француза у Сегедину. Шандор Чернуш, пензионисани професор Универзитета наука у Сегедину, ранији директор Мађарског културног центра у Паризу, подсетио је да је Сегедински универзитет још у Кадаревој ери неговао блиске образовне и културне везе са француским партнерима. Поред организација мађарских емиграната у Француској, те везе су имале веома озбиљну улогу у успостављању економских односа.
Дистрибутери струје и гаса Регије Јужни-Алфел - ДЕМАС и ДЕГАЗ - су децембра 1995. године прешли у француску својину. Тадашњи генерални директор ДЕМАС-а Атила Дерварић је сменом генерација недавно пре тога као млад стао на чело велике енергетске компаније. Мађарски менаџмент је већ пре промене израдио развојну стратегију примерену условима тржишног привређивања – њене главне елементе су и Французи прихватили и реализовали.
Током разговора поменут је и ДЕЛТАВ. У некадашњим социјалистичким земљама несташица телефона је била хронична, телекомуникација одвојена од Мађарске Поште је приватизована по територијалном принципу. Французи су пре свега унели капитал и културу организације предузећа у телекомуникацију. Ширење мобилне телефоније је потиснуло фиксне телефоне, а ДЕЛТАВ је после смрти његовог легендарног менаџера Петера Ледницког – продат.
Водовод у Сегедину је и данас делимично у француском власништву. Француски менаџмент је са водовода „очистио“ оно што „односи паре“ – управљање бањама и развој канализације.
Француски капитал карактеристично улаже и у услуге. А зашто? Атила Дерварић мисли да је то пре свега због тога што су им то тада продали. А наравно, то је и сигурно тржиште, са уговореном ратом добити. Када је мађарска привреда ојачала, од њих је неколико предузећа држава поново откупила. Једино од већих производних предузећа Регије у француском власништву Легранд из Сентеша цвета, јер мађарска држава подржава производне фирме које доносе страни трансфер знања и тржиште. Пензионисана професорка универзитета Ержебет Хетеши, бивша деканка Економског факултета, поставила је питање: да ли ће у Регији нешто остати од француске предузетничке културе? Шта смо добили од Француза у две деценије након промене режима, шта се одомаћило, шта је могло да се научи од оног што је усавршавало мађарске предузетнике?
Испоставило се - не много. Делимично због тога што су то била велика услужна предузећа са фиксном инфраструктуром која су блиско сарађивала са државом, велики део њиховог знања мала и средња предузећа у Мађарској нису могла да користе. Оно што би могла да науче од њих – регионални приступ, сарадњу локалних фирми којом се међусобно допуњују и јачају – мађарски менталитет није прихватио. Пример који је навео Атила Деварић је да је ДЕМАС често желео да наговара мала и средња предузећа која су се пријавила за добављаче да заједно конкуришу и предузму развојне подухвате, међутим, типично - сви су желели да се сами сналазе. (Képek: Arcanum Tudástár)