У Мађарској су после промене власти укинуте пољопривредне задруге, а заједно с њима и много радних места. Људи су се одселили са руралних подручја или су били приморани да траже нови извор прихода. Салаши Јужног Алфелда су били веома погодни за слободан узгој живине. Пре свега, узгој патака и гусака је постао популаран. Пилићи су још и могли да се сместе на мало и затворено место, али како су расли, пуштени су у пространа салашарска дворишта, расли су у сенци дрвећа док нису достигли тежину за клање.
Први талас птичјег грипа је Мађарску погодио 2006. године. Да би се спречило даље ширење епидемије, поред заражених, уништене су све животиње у заштитној зони од три километра. Држава је обештетила пољопривреднике и почела је да тражи појачање хигијене, као и поштовање епидемиолошких мера. Још тада је разматрано да се држање перади дозволи само на затвореном, јер се само тако може заштитити живина како се у додиру са дивљим птицама не би заразила.
Међутим, до 2016. године није дошло до нове епидемије. Екстензивни узгој је задржао конкурентну предност, живина је могла много јефтиније да се држи под небом него у скупо изграђеним објектима, где је већ сама климатизација захтевала много новца. Тада је поново захватила велика епидемија, која више није ни нестала на дужи период. До данас се дотле погоршала ситуација да се скоро сваке године појави вирус. Европска унија плаћа обештећење и истовремено захтева све строжије услове у циљу одбране од епидемије.
Углавном се форсира узгој у затвореном. Бројлери могу да се држе затворено, они немају велику потребу за кретањем, генетски модификована живина скоро само од прса, брзо достигне тежину за клање. Паткама и гускама је, међутим, потребно више времена, њихов нервни систем слабо подноси затвореност. Према искуствима, када је раздаљина између газдинстава узгајивача мала, ни затворено држање не помаже ништа. Упркос томе што се вирус шири капљичном инфекцијом, залепи се на прашину. Клима уређај једне фарме издувава из затвореног простора прашину у којој се налази вирус, а уређај фарме у близини исту усиса. За безбедност би била потребна заштитна зона од најмање три километра – док су у околини Кишкунмајше ограде фарми једна до друге.
Ситуација би могла да се побољша концентрацијом производње. Не би остале многе мини фарме, већ мањи број великих на одговарајућој раздаљини једних од других. Само што и мали произвођачи желе да опстану, не би волели да се од предузетника претворе у најамне раднике, јер ће им то донети много мање приходе. Они би волели да се дозволи вакцинисање патака и гусака. Постоји адекватна вакцина, у Француској то и користе – али вакцинисана водена перад не може да се извезе. У Француској је домаће тржиште довољно велико и довољно добростојеће да се прода пачије и гушчије месо. У Мађарској је мало оних који би могли да плате – извоз значи приходе.
