Први пут је 1980. године у Риму организована међународна конференција на којој су предавачи анализирали број, старосну доб, квалификованост, мотивације и спремност страних радника за повратак у домовину. Ко одлази, зашто одлази, од чега зависи да ли ће рад у иностранству бити успешан или фијаско, ко се враћа и шта ће са собом после тога? Ово је истраживано прво међу радницима из Италије, после Шпаније, Португала и Грчке, а после 2004. године у оквиру запослених пореклом из Пољске, Румуније и Бугарске. Овај процес дотиче и Југославију и њене државе наследнице, као и Мађарску – иако у мањој мери од поменутих.
Међутим, није свугде обављено тако свеобухватно истраживање као што је обрада података 140 хиљада људи који су у периоду од 1990. до 2016. године радили у иностранству, а потом се вратили кући, у обради Чиле Обадовић и Ласла Кулчара. Истраживање се завршава због тога што је то са 2016. годином микроцензус који даје слику о промени популације између два пописа становништва. Подаци „малог пописа“ су допуњени циљним анкетним испитивањима. Ажурирани подаци могу да се очекују након детаљне обраде и публиковања података пописа из 2022. године.
И поред тога што разне радионице друштвених наука користе различите типизације и фонд појмова, недвосмислено је да на рад у иностранство крећу млађи и образованији људи ради боље зараде. Међу разлоге повратка спадају неуспех запосленог у иностранству, стечено знање, односно прикупљен капитал који се чини довољним да се код куће покрене успешно предузеће. Често образложење је емоционални губитак: запослени у туђини не успостављају нове везе, недостаје им породица, круг пријатеља у домовини. Део старијих радника се враћа стицањем старосне границе за пензију, јер је код куће нешто јефтинији живот и средина је позната.
Према одговорима из анкете, није мали број оних који су и код куће доживели разочарење. У њиховом месту и даље нема посла, или је домаћи приход много мањи од оног на шта су навикли у иностранству. Број и проценат „иновативних“ повратника који „користе своје знање“ је знатно мањи од оног што јавност мисли. Свега 12 процената испитаника спада у ту групу. Уколико испитујемо домаћу корист од рада у иностранству, много је важнији фактор износ дознака на домаће рачуне, који у Мађарској и суседним земљама износи око 3% БДП-а. Ово, пре свега путем повећане потрошње оних који су остали код куће, освежава економију.
Према поменутим истраживањима, око 80 процената повратника се враћа у раније место пребивалишта. Одсељавају се млађи, они који живе у стабилним партнерским односима и они „који користе знање“ - они се углавном селе у седиште жупаније или у оближње, развијеније градове. Многи крећу на пут из слабо развијенијих, мањих места пољопривредног карактера. Ресурси које су стекли у иностранству нису довољни да повратком допринесу битним променама, док су довољни да се ова лица на другом месту боље позиционирају.
Нестанком популације у земљама источне средње Европе који је у појединим случајевима значајан и трајан, поставља се питање: ко су они што се успешно уклапају у друштво пријемника и шта они планирају за будућност? Упозоравајућа је чињеница да је последњих година скоро свако шесто мађарско дете рођено у иностранству.
