Руководилац Командитног друштва „Ренер“ у Јаношхалми које запошљава 330 људи, дипломирани инжењер и почасни доцент универзитета Тамаш Ренер поделио је с нама дилеме са којима морају да се суоче доносиоци одлука сектора малих и средњих предузећа који запошљавају већину радника. У протеклој деценији, а посебно у њеној другој половини, бележен је непрестани раст. Једино је мањкала квалификована радна снага, а да би се то надоместило, власници су размишљали о инвестицијама у аутоматизовану роботну технику.
Млада мађарска тржишна привреда није била припремљена на могућност завршавања конјунктуре преко ноћи, постојећа тржишта ће нестати, али и поред тога ‒ да би се преживело ‒ мора се пронаћи нешто за чиме постоји или ће постојати мања или већа потражња. Ово је заједнички интерес и послодаваца и радника, јер радник може да изгуби егзистенцију, а послодавац фирму коју је градио деценијама. Код Друштва „Ренер“ заједнички размишљају како да се ово избегне.
Које знање поседује предузеће и за шта друго да се оно користи осим досадашње примене? У Јаношхалми, где су протеклих година произвели сопствени трактор, постоји знање у вези са поправком возила које може да се примени на пољопривредној механизацији и путничким возилима. Сви мотре, труде се да нађу посао. Ако се негде ослободи услужни рад мањег обима, одмах се труде да приграбе. Шрафове, јединице делова које су до сада производили по наруџбинама предузећа у индустрији возила, покушавају да продају у трговинском промету.
Труде се да на најбољи могући начин искористе знање и систем веза које им стоје на располагању. Одмах организују преквалификације и пренос интерног знања како би умножили компетенције које могу одједном да постану неминовне. Али не размишљају само о томе чиме би могли да зараде новац, већ и о томе како би могли да га уштеде. Не само за предузеће, већ и за раднике. На пример, њихови превозни капацитети су погодни да у случају потребе из Румуније и Украјине довозе јефтино дрво за огрев.
Према мишљењу Тамаша Ренера, постоји реална опасност покушаја да се, иначе витална предузећа која доспевају у тешку финансијску ситуацију, јефтино откупе. Протеклих година у сектору малих и средњих предузећа у многоме је промењен став послодаваца. Научили су да цене квалификовану и поуздану радну снагу, а сада се труде да их задрже. Радници су такође стекли много искуства, чак и иностраног. Могу да упореде овдашњи живот са мањим зарадама, али и мањим трошковима, близу дома и породице, са животом радника на привременом раду у иностранству. У Друштву „Ренер“ многи су овај живот већ свесно изабрали и нерадо би одустали од њега.
Према руководиоцу фирме, о многим питањима би требало одлучити познавајући локалне прилике, у месту, а не према теоријама или политичким симпатијама. Не слаже се ни са тиме да због кризе свако добије новац у облику неког основног прихода, али ни са тим да новац добију само они који раде. Треба да га добију они који су заиста у невољи, међутим, о овоме одлуку могу донети самоуправе и службе за пружање помоћи породицама које познају локалне прилике. У предстојећем периоду многи неће имати посла због кризе, али треба да се залажемо и да се запослени врате када се тржиште поново отвори.
А када ће се то десити? Тамаш Ренер је сигуран у то да ће 2020. година бити изгубљена због кризе корона вируса. Можда нам предстоје и болни здравствени проблеми, али да би се слика у вези са ефектима економске кризе рашчистила, морамо чекати најмање до јануара. До тада морамо да се сконцентришемо на чисто преживљавање, а што ће сарадња бити више слична породици, то ћемо имати веће шансе за то.
