Овим занатом Иван је почео да се бави уз оца столара, још као дечак са седам година. Први предмети од дрвета за њега су били модели авиона и бродова. Столарски занат у породици Цветић кренуо је од деде.
— Прво је мој деда купио два бансека за сечење грађе. Дакле, секли су балване за грађевинску производњу. Мој отац је посао наставио и изучио је за столара. Неко време је радио у „Шинвозу“, а када је напустио тај посао, онда је и он почео активније да се бави столарским занатом. Ја сам наставио његовим стопама, школовао сам се за овај занат у Зрењанину. Дакле, можемо да кажемо, три генерације, за сада. Столарство се мора волети да би се човек њиме бавио, јер је тежак посао, користе се опасни алати и лако може доћи до повреде. Ја сам га заволео одмалена и не бих га мењао ни за један други.
Кумане је некад имало више столара, данас их је тек двоје, троје. Заправо, пуном паром раде још само Иван и његов отац, други нешто на ситно, јер су их стигле године, па не могу више као некада да стоје за стругом и да баратају длетом. Производе, каже Иван, све и свашта, све од дрвета — намештај, дуборезе, иконе и много тога другог, од свега помало. Захтеви муштерија су различити. Они са нешто дубљим џепом траже квалитетније ствари, углавном од дрвета, они који имају мање пара, углавном се опредељују за друге материјале — универ, иверицу, медијапан...
Иванов отац, Веселин, каже да се столарски занат у много чему разликује данас и некада.
— Некада је могло боље да се живи од овог заната. Мој мајстор није много радио, али је јако добро живео. Да не кажем да је први телевизор у селу имао, први моторбицикл, школовао је три ћерке. Једноставно, било је боље. Другачије се зарађивало, јер се са мање посла могло много више зарадити. Данас нема толико столара као што је било некада. У Куману је некада било седам, осам званичних столара који су радили. Млади неће да раде. Они воле да на брзину зараде паре, а столарство стварно треба волети. Као што и на телевизији стално говоре, хватајте се посла јер је много боље радити него седети по кафићима. Али, како ко. Неко воли овако, неко онако.
За породицу Цветић везана је још једна занимљивост. Иванова мајка, Милена, такође се школовала за столара, али се никада није бавила овим занатом, који се, мање-више, ипак сматра мушким послом. Упркос томе, могуће је да ће традицију столарског заната у породици Цветић наставити Иванова старија ћерка, која има седам година, и често посећује очеву радионицу, у којој воли да се игра, правећи играчке од ситних отпадака дрвета.
