У Мађарској се сада годишње узгаја само 1,2 милион гусака, а и поменута бројка је из године у годину све мања. У окућници, у природним условима, гуске се сада ретко узгајају. Након промене власти, пре свега у Јужном Алфелду, на салашима су се развиле озбиљне фарме перади, где је живина држана под шатором од фолије, у сенци дуда и багрема на отвореном. До појаве птичјег грипа овај облик је представљао бројне такмичарске предности: запошљавањем на црно, јефтиним условима држања и такође не толико скупом сточном храном, на тржишту западне Европе производ се продавао јефтиније од гушчијег меса које је због строгих регулатива Европске уније и већих зарада произведено и већим сопственим трошковима.

Главне вредности гуске су џигерица и месо, иако на Далеком Истоку могу да се продају ноге, перје, па чак и кљун. Најскупљи део, масна џигерица која вештачким кљукањем постане огромна, просечном мађарском платом не може да се купи, те је главни циљ извоз у Француску и Шпанију. Вештачко храњење (кљукање) заштитари животиња сматрају мучењем гусака, и у неколико земаља су издејствовали и његову забрану. Велики трговински ланци прехрамбених производа се плаше, због тога већина и не продаје гушчију џигерицу.

Гушчије месо се ретко продаје у Мађарској, његово спремање се не налази у кухињској рутини. Гушчије месо је и прилично скупо, примена зачина захтева озбиљно знање да би се извукле његове вредности. Често домаћице желе да направе изненађење, купе гушчије месо, спремају, али резултат заостаје од очекиваног, те следећи пут неће ни експериментисати. Узгоју гусака и, наравно, конзумирању гушчијег меса највише су нашкодили таласи птичјег грипа. Птице селице су лако унеле заразу на салаше који су се бавили узгојем, довољно је било да пију воду која је остављена у дворишту. Многи надничари су се кретали од једне до друге фарме, те су и они могли да разносе заразу, као и камиони за превоз сточне хране.

На почетку је Европска унија надокнађивала 100 процената цене угрожене и заклане здраве живине која се налазила у близини жаришта заразе. Прописала је поштовање епидемиолошких мера, али је то узето озбиљно у обзир тек када је само 60 процената штете надокнађено аутоматски, а остатак само уколико су узгајивачи поштовали мере.

Требало је прећи на држање живине у затвореном – али то захтева улагање. Морају се поштовати хигијенске мере – радници при уласку и изласку морају да се истуширају у уредним свлачионицама. Штале би морале да се у редовном интервалу дезинфикују. Међутим, то све захтева рад, трошкове, фактор који смањује добит. Због тога су многи покушали да изиграју правила. На пример, Савет живинских производа саставио је анкету за проверу: требало је одговорити, чак и преузети кривичну одговорност за спровођење хигијенских мера. Ти упитници су морали да се прошире и прецизирају. Питања нису била само о дезинфекцији, већ је тражен дневник о датумима. Наравно, папир трпи све, те је касније требало навести и потрошњу средстава за дезинфекцију, а на крају већ приложити и скениране рачуне. Говорници на Стручном скупу су се позивали на Пољску: њихова аграрна стратегија постоји од почетка придруживања Европској унији, они подржавају унапређивање и интеграцију породичних газдинстава. Тако је интегрисана и производња живине, помажу у развоју технологије, држању и изласку на тржиште, будући да приходе производних грана деле праведније, недостатак радне снаге није толико алармантан у дну вертикале као у Мађарској.

Говорници виде главни разлог у томе да су у Мађарској након промене власти постепено развијани велики поседи за производњу сировине, чији је стопроцентно сигуран приход територијална аграрна подршка Европске уније. Између појединих актера производних грана не постоји ни поверење, а ни солидарност. У Европској унији многи оспоравају оправданост територијалне подршке, од следећег буџетског циклуса највероватније ће се мењати аграрна политика, више ће се пажње и новца посветити одрживости. У Мађарској се такође врше истраживања у погледу безбедности и флексибилне производње. На саветовању су изнели утицај светлости разног спектра на перформансу ношења јаја гусака родитеља који се држе у затвореном простору. Они не виде природно светло, док циљано подешавање вештачког светла утиче на то да мање ембриона угине у јајима или након излегања, а може да се регулише и време излегања младунаца. Дакле, научно се може глатко решити да се, осим за Мартиндан, гушчија гозба одржи и за Ђурђевдан.