Сваки трећи грађанин Европске уније живи на подручју које се налази у близини границе. Границе – због различитих националних регулатива – и данас представљају у више погледа непремостиву црвену линију за становништво пограничних подручја. У поменутим регијама БДП би могао да буде већи за 2% годишње, а и квалитет живота бољи када би се у границама подељеним регијама које са више аспекта чине јединство, искористиле међусобне предности као што се то дешава у централним деловима земаља. Европска комисија, Европски парламент и Асоцијација пограничних регија Европе (AEBR) препознавају значај овог, те настоје да отклоне препреке даље интеграције у пограничним подручјима.
Генерални директорат Европске комисије за регионалну и урбану политику (DG Regio) је 2015. године усвојио извештај о проходности граница (Cross-border Review), после чега је 2017. године уследио један акциони програм: Раст и унапређење кохезије у пограничним регијама Европске уније (Boosting Growth and Cohesion in European Border Regions). Од 2018. године Програм Асоцијације пограничних регија Европе B-solutions је постао део тог процеса који је анкетирањем локалних актера открио чињенично стање у појединим пограничним регијама, идентификовао препреке разног типа, те дао и предлоге. Европска комисија је 2021. године усвојила извештај под насловом Пограничне регије Европске уније: живе лабораторије интеграције. Комисија је децембра 2023. године дала предлог државама чланицама да јачају јединствено тржиште отклањањем правних и административних препрека у пограничној регији.
Проблеми и предлози решења су сакупљени у четири тематска пакета. Институционалне везе, тржиште рада, здравствено збрињавање и Европски зелени пакт (Green Deal) су главне области у којима би, ради јачања кохезије, требало мењати прописе, административну праксу, али и бројне инвестиције и реконструкције – које може и Европска унија да подржи – што би побољшало ситуацију.
Ствари се, можда, најлакше мењају у случају прекограничног тржишта рада. Не ради се само о томе да неко живи у једној земљи и прелази на другу страну границе на посао. Стручно образовање мора да се обједињује, мора да се реши признавање стручне спреме, морају да се ускладе правила заштите на раду, заштита стручних интереса, да се правилно израчунавају уплате пензија и здравственог осигурања. Повезане су и поједине тематске групе: тамо где сваког јутра прелази на стотине аутомобила са радницима путницима и враћа се увече, појављују се и еколошки захтеви, да се унапређује прекогранични јавни саобраћај без угљен-диоксида.
Неколико примера добро илуструје колико локалних и индивидуалних проблема може да се појави. На чешко-немачком пограничном подручју су мештани основали задругу за производњу обновљиве енергије. Обновљиву енергију су дали парк соларних панела, ветропарк и хидроелектрана мањег капацитета, међутим, обрачун произведене енергије је у две земље наишао на ванредне потешкоће. Слични проблеми су настали и у аустријско-италијанској регији, где је у прекограничном подручју било планирано коришћење геотермичке енергије за грејање. На другом месту се са друге стране границе налази погон за рециклирање пластичног комуналног отпада, међутим, због важећих прописа не могу да се користе услуге. На граници Француске и Шпаније – у Пиринејима – планински спасиоци и ватрогасци наилазе на проблеме приликом преласка границе, иако су неретки шумски пожари или планинске незгоде.
Важно је да Европска унија у оваквим случајевима не прописује обавезну регулативу, већ само препоручује да локални актери, приватна лица, предузећа, самоуправе, стручни органи, цивилне организације заједнички изналазе решења и доносе локалну регулативу. Осим правних и административних потешкоћа, доста су честе две озбиљне препреке: локални актери не разумеју језик једни других, а не постоји на сваком месту ни међусобно поверење.
