Септембра 2018. године у Кишкунфелеђхази, поред зида погребне сале Доњег гробља је откривен споменик донорима органа. Дело каменоресца Јожефа Бозокија представља дрво чији се листови растежу изнад површине на светлу, али и корење које га храни из дубине и таме скоро исто толико велико. Од тада се сваке године одржава помен, уклесују се имена нових преминулих чији су органи пресађени да би животи других били спасени. Према мађарском праву, уколико се утврди мождана смрт, а то лице за време живота није забранило коришћење својих органа, сродници о томе не могу донети одлуку. Мало ко зна за тај пропис, људи не воле да размишљају о тим стварима. Прича о обично младим донорима који изгубе живот је оптерећујућа и трагична, као и о болесницима којима је неопходна трансплантација, који пате, очајавају и надају се, који могу да се надају само пресађивању органа . На ово је упућивао директор за трансплантације Националне службе за снабдевање крвљу др Шандор Михаљ на овогодишњем помену одржаног 25. септембра у Кишкунфелеђхази, наглашавајући да личне приче, искрени и отворени искази помажу да људи са разумевањем мисле на то. Подизање споменика 2018. године је иницирала васпитачица у пензији, супруга Јожефа Чикоша. Она је тада њихову причу поделила у недељнику Szabad Föld/Слободна Земља: – Видели смо да нема побољшања, нема наде – прича мајка. – Одједном су нам саопштили да се опростимо од њега. Екипа је стигла ноћу, неоштећене органе су му повадили и однели. Никада нећу заборавити, био је то 11. мај 2011. године. Дванаестог су могли да почну нови живот они који су добили његове органе.

А они су оно што је од сина остало, сахранили. Био је млад и популаран. Католичка црква са шест стотине места поводом мисе жалости је била пуна његових пријатеља и познаника.

– Отишли смо кући и просто смо потонули од неизмерног бола. Имала сам једно дете у забавишту, сада је психолог. Није ме лечио, само смо разговарали. Причао је о жалости, о фазама пребољевања. Тада више нисам толико жалила пресађене органе мог сина. Чак, почела сам да будем поносна на њега. Јер је живео здраво, није био зависник. Органи за донирање су му били одлични. Само су нам толико саопштили да их добило троје људи. Често сам помислила да ми иде у сусрет човек који живи са органима мог сина, ја му се обрадујем, а он се захваљује што може да живи. И колико је добро да у том потресном стању нису мени поверили доношење одлуке, јер да сам могла, забранила бих им. – Када сам први пут имала контакт са људима који су имали пресађен орган, увек сам гледала младе мушкарце. Тражила сам сличност са мојим сином, јер сам мислила да у оном што личи на њега – могу да живе даље његови органи. Међутим, наш познаник психолог је упозорио: немој желети да знаш ко је добио органе твог сина, јер можеш да се разочараш. Има примера када дотични остаје веома болестан, а има и примера када се орган одбаци. Ако то сазнаш, поново ћеш преживљавати бол због смрти.

На крају је организовано да се, иако непознато, у Будимпешти на Гробљу на путу Фиуме сретну чланови породица преминулих донора и они којима су пресађени органи донора. Председница Савеза људи са пресађеним органом Јудит Беренте је и у садашњем говору подсетила на први сусрет. Други су добили нови живот због жртвовања и коме можемо да изразимо своју захвалност? Само члановима породица донора.

Супруга Јожефа Чикоша је о томе 2018. година рекла следеће: – Тешили су ме, захваљивали се за свој живот... Када сам срела толико људи од меса и крви у којима живи орган других, јасно и сигурно сам осећала да је вредело поклонити употребљиве органе мог сина, јер је ту у овим људима и даље живи. Од тог осећања су нам пали окови, од тада лакше живимо са болом. Када су 25. септембра породице донора и чланови породице оних који живе са пресађеним органом редом полагали на споменик цвеће и кандила, мајка која је изгубила сина је рекла: За време првих сусрета су се још отварале ране и плачући-ридајући смо говорили о вољенима које смо изгубили. Међутим, временом се душа зацељује и између сузa улази све више осмеха и смеха.