Асоцијација европских пограничних регија је основана 1971. године. Четврт века након Другог светског рата су поново почеле прекограничне локалне сарадње, чак и у земљама западне Европе. До тада је постало јасно колике штете проузрокују непроходне границе, када предности географске близине спутавају административна правила, језичке баријере, ригидан став.
Данас у Европској унији и у њеним суседним земљама функционише око сто трансграничних сарадњи, тзв. еврорегије. Члан АЕБР-а је и Регионална сарадња Дунав-Криш-Мориш-Тиса која повезује подручја Мађарске, Румуније и Србије, а директорка њеног развојног бироа Естер Ана Чокаши је већ 16 година члан Председништва поменуте организације. И то је могло да утиче на чињеницу да су се ове године на годишњу скупштину ове организације у два града ДКМТ-а – у Сегедину и Новом Саду – окупили истраживачи који се баве прекограничном сарадњом, стручњаци за просторни развој и политичари.
Депопулација пограничних подручја може да се спречи тако што ће они – пре свега добро образовани и млади људи – који желе дуготрајно да живе тамо, видети пред собом дугорочну перспективу. Добра радна места, лаку могућност за мобилност, услуге на нивоу данашњице – а наравно и повољно природно окружење. Кључно питање је запошљавање. То јест: да стручњак, осим у својој земљи, може да се запосли и у ближим деловима суседне земље. Као и да не постоје границе.
Само што то ни у западној Европи није једноставно, а тамо где постоји Шенгенска зона, функционишу бројни резултати и међусобно размењене добре праксе прекограничне сарадње. На сегединској конференцији АЕБР немачки професор Паул Сарс, који је говорио о другој фази образовног експеримента у немачко-холандској еврорегији Рајна-Вал, решење види у заједничком образовању којим су обухваћене две суседне земље.
Како би медицинска сестре, лекари, а чак и електроинсталатери могли да раде на обе стране пограничног подручја, потребно је знање језика, не светског језика енглеског, већ народа у суседству, потребна су међусобно призната сведочанства, уједначен образац аутобиографија. Или – како смо касније чули у вези са једном шпанско-француском болницом на пограничном подручју Пиринеја – нпр. да социјално осигурање две земље може да донесе заједничка правила у погледу финансирања лечења.
Често постоје и разлике у ставовима стручних подсистема две земље. У Немачкој уверења о степенима стручне спреме издаје надлежна управа образовања, док у Холандији послодавци верују мишљењу стручних комисија које формирају организације предузетника. Постоје разлике и у културама и ставовима: немачки приступ је мало ригиднији, теоретски, а холандски је опуштен и прагматичан.
Садржај пројекта је да школе, ученици и професори учествују у заједничкој едукацији. Да деца науче језик једни других – не званичан, већ свакодневни говорни језик – некако као када се деца различитих матерњих језика играју у једној улици. Ситуацију компликује и то што на овом подручју, осим холандске и немачке деце, сада већ живе и деца из Африке и Сирије.
У дискусији која је уследила након презентација била је уочљива раздаљина између западног и источног дела Европе. Један од дискутаната који ради у еврогегији пограничног подручја Румуније и Молдавије изнео је да би се код њих у таквој школској сарадњи деца лако споразумела, јер се на обе стране границе говори румунски. Само што се румунски језик Молдаваца намерно удаљава од оног у Румунији, јер под мотом стварања нације желе да га развију у самостални језик, те и због идеолошких разлога власти не би подржале такву сарадњу.
Конклузију је формулисао професор Универзитета у Најмегену, Мартин ван дер Велде: против националних влада и њихових власти погранична сарадња не може да функционише. Може дати подстицај то што у садашњем 2021-2027. буџетском циклусу Европске уније креће програмирање подршки. Иницијативе увек морају да полазе са локалног нивоа, користећи се адаптацијом добре праксе других. У средишту морају да буду омладина, образовање усклађено са тржиштем рада и сигурним запошљавањем.
