До средине 19. века у Карпатском басену је аутохтона врста дабра истребљена због интензивног лова. Неко време се рачунало и на потпуни нестанак европског дабра – у целом свету је остало свега око 1200 јединки. Од почетка 20. века у Европи је поново почео да се повећава њихов фонд. У Мађарску су се спонтано враћали из Аустрије и Хрватске у станишта близу границе. Године 1988. су проглашени за заштићену врсту, а од 1996. године је Светска фондација за природу (WWF) – Мађарска покренула успешан пројекат враћања који је трајао дуже од десет година, те су између осталих, даброви пуштени и код рукавца Мартељ. Данас се процењује да је број јединки у Мађарској већ десет до једанаест хиљада.

Даброви повратници услед регулисања река и потока, као и исушивања мочварних крајева, више нису налазили пределе поред водотока где су њихови преци живели. Данашњи пољопривредници на највише места скоро до обала преору земљу, објашњава нам сарадница Еколошког и ботаничког института Еколошког истраживачког центра ХУН-РЕН Ерика Јухас. Подручја која су раније била стално или привремено под водом су исушена, тамо се гаје биљке, понегде су сазидане и зграде. У плавном подручју зарад економске користи посађене су тополе. На другим местима се налазе баште или шуме-паркови све до воде. Активност даброва начином којим обликују предео на појединим местима квари интересе корисника ових подручја. Ови ефикасни глодари робусног тела на три начина преобликују пределе. Граде бране и тврђаве, до којих је улаз под водом, да би на тај начин штитили своја станишта и породице. Бране даброва представљају делимичну и привремену препреку на води, успоравају њен проток, повећавају њену дубину и задржавање воде на површини и у тлу. Животиње ископавају канале и рупе и тиме олакшавају да се вода из корита излије на околна подручја. Оглођу и оборе дрвеће – често старе тополе и врбе у непосредној близини корита. Присуство даброва покреће еколошке промене. Глодањем нпр. помажу у обнављању приобалне флоре. Оборени пањеви и грмље задржавају воду, мртво дрвеће обезбеђује храну гљивама и инсектима, посредно и другим живим бићима која се њима хране, а могу да послуже и као скровиште и легло. Повећава се и биолошка разноликост, мочваре даброва које се стварају пружају многим врстама водоземаца на нивоу предела место за размножавање. Даброви у великој мери преобликују предео који је човек преобразио и са еколошког аспекта осиромашио. Ерика Јухас сматра да ово доноси конфликте између дабра и природе, дабра и човека. За претходно су примери оглодане аутохтоне, лепе, старе сорте меког дрвећа на обали воде у плавном подручју Тисе, где се услед тога не обнављају тополе и врбе, већ њихова места заузимају инвазивне врсте. Али и овом случају је реч само о томе да дабар убрзава ионако већ покренути процес. На релацији човека и дабра, иако није честа појава, задржавање воде представља ризик за поплаве, док уопштено, успоравање водотокова дабровим бранама само смањује опасност од поплава. Глодање даброва може да проузрокује штету у посађеним шумама, као и копање рупа у приобалним путевима. Вода која остаје због активности дабра којом мења предео може да оштећује род на оближњим њивама. Међутим, санирање приобалних и дубоких подручја истовремено је природни и друштвени, а у ширем смислу економски интерес – наглашава истраживач. Конфликти могу да се ублаже одговарајућом комуникацијом и сарадњом. На наше питање да су предности присуства дабра многоструке, а штете које проузрокује несразмерно тешко погађају мали број људи, Ерика Јухас нам одговара: увек мора да се укалкулише интерес мештана, јер обично устаљено привређивање које није у складу са локалним природним својствима - није њихова кривица. Код заинтересованих постоји намера за сарадњу, постоје већ израђени инструменти, добра пракса, али за њихову реализацију нема довољно извора. Главни правац је да се покрену добро разрађени пројекти за искоришћавање предности задржавања воде од стране даброва на нивоу предела.