Између Новог Бечеја и Новог Милошева, на потезу који мештани зову „седмитер“ јер одатле "почињу путеви према атарима седам банатских села", налази се Арача, рушевина бенедиктанске опатије, културно-историјски споменик првог реда. Ова романичка базилика подигнута је око 1230. године, на темељима старије цркве, вероватно из 11. века. Њене рушевине и данас показују да је то некада било монументално здање, изграђено од тесаног камена, мермера, тесаника и цигле. Уз цркву се налазило истоимено насеље, изграђено од трске, врбе и иловаче.
Уочи турских освајања, Арача је настањена српским живљем. Преправљена је у тврђаву 1551. године, али је исте године, у бици у којој су поражене уједињене војске српских витезова деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, румунског витеза Влада Цепеша и мађарских витезова краља Жигмунда Другог, предата Турцима. Они су је спалили и од тада велелепно здање није више обнављано.
Због тешких услова живота у Банату после протеривања Турака, читава села су напуштена због великог кулука и пореза. То потврђује извештај Ишпана Ташнера од маја 1719. године у коме каже да „сеоски кнежеви одбијају послушност и да сами беже са народом“. То се десило и са становницима Араче, који су према извештају Ташнера, „засвагда напустили свој дом и отишли у свет“. Становништво се, у ствари, раселило по околним местима. Тако је Арача постала пустара све до 1826. године, када то подручје насељавају Мађари који су дошли из Јазшага и Куншага. После неколико година раселили су се по оближњим селима: Беодри, Врањеву па и Новом Бечеју.
У Новом Бечеју предузимају кораке како би Арачу ставили у функцију туризма и развоја општине. У организацији Туристичке агенције „Арач туризмус“, Удружења грађана „Арач 95“ и Туристичке организације општине Нови Бечеј, сваке године у јуну организује се „Средњовековни пикник на Арачи“. Том приликом, окупљају се витезови у оклопима, у пратњи принцеза, презентујући средњовековне вештине и обичаје. Уз посматрање витешких борби, које прати тематска музика која дочарава атмосферу средњег века, посетиоци уживају у гађању луком и стрелом, секирама, укрштању мачева и копаља... Баш као некада.
Какав би то пикник био без хране, па је и ове године организовано такмичење у четири дисциплине. Око 50 екипа надметало се у припреми гулаша, пасуља, јела са роштиља и колача. Посетиоци су могли да пазаре и нешто од изложених прехрамбених производа и рукотворина. И једна новина, која је била посебно интересантна најмлађима — на импровизованим археолошким налазиштима били су сакривени сувенири, а онај ко их је пронашао, могао је да их понесе као успомену.
Иначе, за Арачу се везују бројне легенде па се тако приповеда да је походио и енглески краљ Ричард Лавље Срце. У Трећем крсташком рату, пошто није смео да пређе преко Француске, кренуо је кући мање познатим путем. Са југа до Дунава, као пут користио је обале река. На ушћу Тисе у Дунав, код Акуминцума, данашњег Сланкамена, сусрео је монахе из Араче. Прихватио је позив да се опорави у њиховој опатији и сачека да прође зима. Исцрпљени Ричард имао је на кожи ране од оклопа и мучила га је костобоља. У Арачи су га лечили облогама од угрејаног блата које је, при повратку кући, понео у пар ћупова. Такође по легенди, Ричард је своју ратну опрему и штит окован златним лавовима закопао источно од цркве у Арачи.