27.05.2021.

Живели смо како се живети могло…

Наш регион

Локална историја у неким периодима гори великим пламеном, а у некима се полако гаси. Након ратова и криза, много тога се принудно прећути, а после, када забрана попусти, након неколико деценија избије на површину до тада само половично позната прошлост. Многонационални Бачалмаш је пропатио период Другог светског рата – последице и успомене су донеле сјајан успон историји места. О томе смо разговарали са историчарком локалне историје Едитом Сенаши Хартон.

Article image
27.05.2021.

Хтела је да буде фотограф, али једна очна болест у младости јој је затворила пут пред том каријером. Тако је Едит Сенаши Хартон постала библиотекарка у Библиотеци „Михаљ Верешмарти“ у Бачалмашу, члан и оснивач Удружења Пријатељско друштво Бачалмаша, једна од локалних историчарки која највише публикује и изграђује везе. У јесен 1988. године, за време распада Кадаревог система, формирана је цивилна организација са циљем да истражује историју места, да је научно-популарно обради и објави. Едит Хартон историју својих предака Шваба може да прати уназад све до њиховог доласка из Покрајине Виртенберг. У Бачалмашу су постали занатлије, њен отац је учио на вишој занатској школи у Будимпешти, када је деда који је водио столарску радионицу, 1930. године због светске економске кризе пропао. Син је морао да се врати кући – тако је и он је постао столар. Радио је за једну приватну клинику, која је касније отворила легендарно породилиште у Бачалмашу, у којем се и Едит Хартон родила.

У месту су Немци, Мађари, Буњевци и Јевреји живели заједно – лепо у спокојству, све док их политика, а потом и рат нису окренули једне против других. За време Другог светског рата, након уласка војске у Јужне крајеве, из Бачалмаша су такође премештени начелници и чиновници управе који су заступали мађарску власт у Војводини. Касније су морали да побегну.

На два споменика светском рату, међу именима Бачалмашана херојски погинулих у рату, у већини су имена са немачким и словенским призвуком. Оца Едите Хартон су за време последње мобилизације одвели на фронт, али није успео да стигне тамо, јер је пао у совјетско ратно заробљеништво. Тек је 1948. године могао да се врати кући ‒ до тада нису ни знали да ли је жив или мртав. У међувремену, деду и бабу са мајчине стране Едите Хартон иселили су у Немачку, а са очеве стране нису само због тога што су до тада већ били преминули.
Тридесетих година више од половине становништва Бачалмаша било је немачко. Још се није ни охладило пепео у огњиштима, када су на њихова места доведени Мађари из Горњих крајева, јер су морали да напусте своје домове у Чехословачкој. Са исељеним Немцима до почетка 1960-их година није се могло ни дописивати. „Живели смо како се живети могло…“ – рекла је Едит Хартон. Касније – будући да су живели у бољем материјалном стању – западни Немци су могли да нам шаљу пакете, а од шездесетих година могли су и да долазе кући у посету. Бачалмашани су такође могли да оду у Немачку, али због бојазни да не емигрирају, мађарске власти никада нису дозволиле да целе породице отпутују заједно.

Исељеници су живели и у Источној Немачкој. Мало ко зна да је осим Балатона, Харкањ такође било место сусрета Немаца. Поред тамошње бање, касније су могле да се граде и купе викендице – тако су Немци из Мађарске материјалном подршком Немаца из Западне Немачке, стекли викендице, где су се шире породице одвојене исељавањем окупљале са три места.

Немци исељени у Бакнанг у Западној Немачкој почели су да скупљају успомене у Музеју Heimat (Отаџбина). У Бачалмашу су такође трагали за успоменама, за правичне износе су их откупили и понели са собом. Ово је пробудило интересовање и у месту, па је у том циљу формирано Удружење Пријатељско друштво Бачалмаша, и започело је истраживање.
Едит Сенаши Хартон је заувек запамтила када је, спремајући се за откривање споменика Другом светском рату након промене власти 1991. године, радећи даноноћно, саставила кратак текст о историји Бачалмаша. На четири стране споменика на четири језика – мађарском, немачком, српском и хебрејском налази се натпис и мноштво имена оних који су, уместо мирног живота, страдали у рату. Недалеко стоји потресни споменик: Споменик народима који су протерани из свог завичаја. Одустајемо од набрајања мноштва детаља, разних студија и посебног приступа обради историје Бачалмаша. Издања се могу наћи у библиотеци, многа су доступна и на сајту Самоуправе.

http://www.bacsalmas.hu/index.php?option=com_content&view=article&id=127&Itemid=27

Актуелна самоуправа настоји да обнови и да нову функцију историјским зградама места. Курија Шишковић се управо обнавља – у њој ће добити дом Збирка локалне историје. У Кући Шошер ради апотека и туристичка агенција. Жуто ждребе је и данас ресторан, осим услуга a’la carte, имају и мензу – Едити Хартон и њеном супругу такође достављају ручак. Болно је помислити какав је свет овде био и какав би могао да буде, да се нису десили неопростиви догађаји. Међутим, данашњи становници града чине све што им могућности дозвољавају. Прошло је и светло доба локалне историје. Овековечили су оно што је вредно, а Едит Сенаши Хартон са мало сете каже: данашњој омладини је опало интересовање за прошлошћу. Будући да рад јавних цивилних организација захтева превише администрације, старији то нису могли, а млади нису желели да прихвате, па се након двадесет година Удружење Пријатељско друштво Бачалмаша угасило.