Могли бисмо рећи да је Ерне Баић из Мељкута баштован дивљег цвећа, али ни сам нам не би дао за право. Наиме, булка, различак, кокотић неспорно спадају у цвеће, а Ерне Баић производи њихово семе. Зечји трн, који расте на пашњацима и толико боде да га ни овце не могу брстити, већ није цвеће. Из његовог корена се добија један диуретик. Због тога га траже поједини трговци, ако га траже. Тражили су га, а док се сакупило неколико џакова, нико га више није хтео. Сада размишља да ли да га баци, или да још чека на неког купца.
– Наш рад је сличан слепом летењу – каже седамдесетшестогодишњи ботаничар, баштован, агроном у Мељкуту – Старом мајуру, на својој локацији од пет купљених салаша. Нуди да седнем поред њега на џакове пуне семена жалфије, и да гледамо како пада семе мускатне жалфије из цеви комбајна на раширену фолију. О жалфији и знамо понешто – њеним горким чајем лече се сипмтоми прехладе. Мушкатна жалфија се некад користила за побољшање лоших вина од комине. А за шта се данас користи, ни сам Ерне Баић не уме да каже.
– Има овде две тоне жалфије – наставља. – Појма немам коме ћу је продати. Увек ме питају с ким имам уговор. Нисам ја ни са ким склопио уговор. Ове ствари се не могу планирати. Не може се знати шта и колико ће родити, чак ни да ли ће уопште родити. Продати се може оно што имамо. Оно што ће бити, или може да буде, треба заборавити!
Ерне Баић је био агрном у пољопривредној задрузи, касније је радио у предузећу за производњу семена. Након промене власти фирма је пропала, па је тада почео да узгаја семе дивљег цвећа. Испоставило се да је у развијеној западној Европи истребљено дивље цвеће, па су се сетили да би требало ипак вратити дивљину у природу. На пример, поред аутопута се баца семе булке и различка. Ни у Мађарској се није исплатило скупљати то семе, а узгајати исто као природа, већ јесте.
У предузећу за садно семе су му увек били поверени производи у које се нико није разумео. Ни он сам није, али је веома брзо савладао све. Мислио је – ако осим жита и кукуруза, које сви производе – може да гаји нешто друго, имаће веће приходе од просечних. Ово му није успело: са много више рада, умећа и креативности, једва је мало више зарадио него да је посејао жито. Трговци мисле да од свега само они треба да убирају корист.
Необичне биљке узгаја на близу 200 хектара земље – на педесет одвојених парцела. Један део се налази у близини српске границе. Поред његове земље и дан-данас стоји напуштени војни бункер – он је свугде около посејао цветно семе да би боље изгледало.
За четоворо до петоро људи обезбеђује сталан посао, повремени и за више њих. Породичну фирму постепено преузима син који сваки дан долази из Сегедина. Он већ професионално користи интернет – тата љутито каже да су узалуд објавили покрет „Бери сам!“ за поље лаванде у Мељкуту, дошао је само један заинтересовани.
У Тихању и Панонхалми поред поља лаванде снобови су једва нашли место за аутомобиле. Тамо незналице праве колаче и сок од лаванде, иако се зна да она није намирница, од ње се прави сапун.
Цветање лаванде је при крају, а украсни сунцокрети сада отварају своје цветове. Ерне Баић и ово узгаја због семена на тоне. Њему и онако остаје оно што оставе птице. На цветној пијаци у Бечу је видео да Аустријанци ставе три семенке у кесицу и продају за један еуро.
Ерне Баић много чита. У томе му пролази време, али цитира Јокаија, који је – када су му пожелели да живи сто година, одвратио: ви само немојте да правите ограде благом Богу! Помиње и Парацелзуса који је рекао да су звезде цветови неба. А баштован дивљег цвећа мисли да су цветови звезде Земље.
