Сад само треба да свињама доделе последње помазање, приметио је поред нас један мушкарац, винском чашом у руци. У традиционалним, некадашњим породичним свињокољима није био обичај да свештеник благослови свињу пре убода ножем. Али ове године на дану касапина у Домасеку то се догодило.
Шоки Карољ, времешни свештеник овог села је „прави” човек, редовно учествује на манифестицајама организованим у овој средини. Пре неколико година је, на дефилеу трактора, освојио посебну награду за најмањи трактор и то у „седлу” косачице траве своје жупе. Сада је шкропио свету водицу по животињама које су чекале на крај своје судбине.
Пет екипа се спремало за клање и обраду од по једне свиње. Председник општине Кишпетер Геза је рекао да су се локалне цивилне организације и једна екипа из братске општине Луете из Румуније пријавиле на ово такмичење у којем, на овај или онај начин, свако постаје победник. Они сами су довезли свиње а и обрађено месо су сами потрошили. А и они које су понудили са тим ђаконијама.
Коме су руке биле празне, тутнули су му чашу, коме је чаша била празна, долили су му „ракију за хватаче свиња”. А ракију су добили и они који су зијали около, који су жалили због тужне судбине свиња, и свој стрес због крваве сцене покушавали да смање уз помоћ домаће ракије. Један од гостију из Луете је овако нудио ово пиће: дошли смо у свињокољ, не да садимо кртолу.
Клање свиња је било у складу са строгим прописима Европске уније – пре убода ножем животиње су омамљене електрошоком. Шурење, међутим, има различите традиционалне начине. Откада се раширила употреба бутан боце, од тада плином (бренером) пале длаке издахнулих животиња. Екипа из Луете је, међутим, сламом шурила – гвозедним рогуљама су распоређивали успламтеле гомилице сламе да би се длака једнако скинула са сваког дела. Овај поступак је на крају имао и своју предност, јер се испекао реп свиње и тако, после чишћења, могао одмах да се проба.
Неки други уопште нису шурили паљењем, већ су то радили у кориту. Ово је некада био швапски обичај, кожа ошурене животиње неће бити необријана, чекињаста, кад је буду ставили у шварглу.
Ван Дана касапина сада већ само мали број људи коље свиње на селима. Код газда Добоа Силвестера још сваке године имају свињокољ – али само породица једног од њихове деце претендује на месо. У градским становима је теже држати кобасице и шунке него у коморицама са промајом на салашима, а о здравој исхрани и да не говоримо.
Дан касапина баш и није био дан здравља. Учествовало је четрнаест екипа које су на тањирачама или у тепсији пекли печење на циганкси начин, крв са белим луком и џигерицу, јела која су поново вапила за ракијом или куваним вином да не би оптеретила желудац гостију.
Док су екипе радиле, гости су зијали около. Веома су били популарни коњи који су стрпљиво чекали испред својих запрега. Створила се колона оних који су желели да направе селфи са ждребетом. Већ до десет сати сви су се прејели, од куваног вина су очи засијале. А тек онда су следили перкелт, сарма, џигерњача и кобасица. И уоште се не зна како су становници Домасека савладали све ово: дан касапина, наиме, према новонасталој традицији, одмах се наставио на балу поводом дана Каталина.
