Од Сегедина и од Кечкемета су подједнако саобраћали ускоколосечни возови до салаша и назад. Оба воза су укинута, а Сегединском су већ одавно чак и шине размонтиране. Међутим, сећања не јењавају: локомотиву паровоза који је назван Мало шиштало из Бугаца, последњи пут су ове године 14. децембра редом помиловали љубитељи малог воза. У чекаоници последње станице у Кечкемету сећање и изложбу организовала је Фондација историје железнице са седиштем у Сегедину.
Неки су расправљали о томе да ли је саобраћај на уским колосецима обустављен због нерентабилности. Разумом прихватамо, срцем не, резимира наш амбивалентан однос председник Фондације историје железнице Јожеф Нађ. Мушкарац високог стаса је легенда – зна све што вреди знати о железницама, и чини све да би се знање и реликвије о железницама сачувале и претвориле у јавно благо.
Обе ускоколосечне железнице су својевремено имале економску функцију. Сегедински колосек је изграђен 1927. године: на подручју Домасека се рачвао један крак са последњом станицом у Пустамергешу, а други у Ашотхалому. Овом железницом се возила роба у великим корпама на пијацу у Сегедин. Тада је последња станица била код моста, а касније на Тргу Розевелт: купци су већ тамо чекали свеже воће и поврће, као и живу перад.
Све више радника је путовало овом железницом у сегединске фабрике. Средњошколци су свакодневно путовали у град, а неколико интелектуалаца, салашарски учитељи ‒ у супротном правцу. Дуго година је са станице Секшошто путовао један брадати мушкарац који је просио на степеницама Катедрале у Сегедину и од те зараде издржавао многобројну породицу у салашарској кући.
Изградња прве деонице уске пруге од Кечкемета до Кишкунмајше завршена је 1928. године, а други крак је изграђен већ после национализације, између 1948. и 1952. године – преко Терекфаина до Кишкереша. Сегединска „канап железница“ је затворена 1975. године, а у Кечкемету тек 2009. године. Истини за вољу, није ни затворена, већ „саобраћај мирује“.
Јожеф Нађ нас подсећа да је на каснију судбину уског колосека снажно утицала 1968. године најављена нова концепција саобраћајне политике, која је у Мађарској уместо шинског преферирала друмски саобраћај. Тадашњи челници су мислили да ће у социјалистичким земљама вечито остати јефтин угљoводоник из Совјетског Савеза.
У многим земљама је економска функција ширих и уских железница престала, док су пруге и кола остала, па и даље саобраћају као возови носталгије. Сегедински уски колосек за то више нема шансе. На њега подсећа мали музеј уређен у некадашњем стајалишту Шаркањхеђ у Домасеку, као и то што Јожеф Нађ и љубитељи сваке године положе венац на спомен-плочу у некадашњој последњој станици на Тргу Розевелт.
Колосеци железнице у Кечкемету су сачувани, има локомотива, вагона, иако пруга није баш у најбољем стању. Међутим, остала је нада да на најлакши, најспорији и најатрактивнији начин – дрезинама крене саобраћај за излетнике. Ако не до последње станице, макар до познате и прелепе старе шуме клеке у Бугацу.
