24.10.2019.

Кибекхаза - сто година самоће прикљештено уз границу

Наш регион

Општина Кибекхаза, која се налази у близини тромеђе Мађарске, Румуније и Србије, недавно је прославила 175. годишњицу постојања. Скоро сто година је провела изоловано од развоја као село у слепој улици. Годишњица се скоро подудара са отварањем новог пута и граничног прелаза који спаја Кибекхазу и Рабе у Србији (а замало и Беба Веке у Румунији).

Article image
24.10.2019.

Од 1920. године Кибекхаза је годину дана припадала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Мађарској је поново припојена 1921. године, а од тада су границе на дуже време затворене. Неко време се од зоре до сумрака могло прећи преко границе да се обради земља која је остала са друге стране. Међутим, та земља је касније одузета, а преко границе и у родбинске посете одлазило се огромним заобилазницама.
Након Другог светског рата, сељачко становништво Шваба из Кибекхазе је исељено у Немачку. За дуги низ деценија онемогућена су и приватна газдинства. Будући да одавде пут није никуда даље водио, мало људи се доселило, а многи су се одселили одавде. Постали су граничарска општина, ко год да је допутовао код њих, сваког путника су легитимисали полицајци у цивилу или у униформи, сумњичаво су их испитивали, код кога и због чега су дошли.

Пролазиле су сиве деценије. Привремено се заборавило и на традицију. У највеће празнике су се претворили – као и широм Мађарске – 7. новембар, годишњица револуција у Русији и 4. април, годишњица када је Црвена армија ослободила земљу. Село ни осамдесетих година није постало циљ исељавања у агломерацију околине Сегедина, није имало добар положај, а и пут је био лош.

Пропустили су и увођење гаса, мада је у то време био веома привлачан. Иако су главаши и тада волели да одлазе у лов, ради ове забаве су сасвим близу, до ловачког дома у Серегу, довели гас, а требало је само мало протекције да га уведу и у Кибеказу.

Након промене власти, Кибекхаза је полако оживљавала, локално становништво је од 2002. године успело да изабере самоуправу која је започела са „гашењем пожара“ и допунила услуге које су недостајале. Градоначелник Роберт Молнар каже да су морали почети са непопуларним мерама: да регулишу рад установа које су трошкариле, а то је у свету који је био угрожен због незапослености, значило отпуштања.

Тадашњи млади градоначелник и његов тим су, осим инфраструктуре и услуга, покушали да развијају и заједницу. Постоје ствари које могу да се реше заједничким радом када се мањка у новцу. Није само радост користити их, већ је и њихова реализација доживљај који спаја заједницу. У селу нису успели да доведу веће привредно предузеће. Међутим, профил села је постао веома карактеристичан, постигнут пре свега оживљавањем и обнављањем културне традиције Немаца. Можда је најатрактивније место Kübecker Manufaktur који је истовремено посластичарница, ресторан, место друштвеног окупљања са посебном атмосфером, а сада је већ и далеко познат симбол места.

Протеклих година доселило се много младих у Кибекхазу, где је сада просечна старост 38 година. Свесно, нове куће се не граде у посебној стамбеној зони, већ се подстиче обнова традиционалних плацева. Када их питамо шта воле у селу, чест је одговор: тишину. Боје се да ће отварање границе и оживљавање транзитног саобраћаја пореметити ову тишину. Али – пре свега када крене гранични саобраћај и према Румунији – очекују и привредни процват.

У Кибекхази, као и у Рабеу Мајдану и Банатском Аранђелову могу да кажу да многиsr нису ово доживели, али колико год дуго да је трајала, сада се окончала стогодишња самоћа овог краја.