Црвену партијску књижицу Драгутин Филиповић има још од 1962. године, када се учланио у Савез комуниста. Каже, до данас идеологију није мењао, а на рођендан бивше Југославије дошао је да се поклони ономе у шта и даље верује: „Ја сам и даље исти. Ја не познајем Хрвате, Србе или Македонце, ја познајем само Југословене“, наглашава кроз сузе, са сетом се сећајући некадашњег времена, овај времешни Суботичанин, у срцу заувек Југословен.
Успомену на Југославију чувају због вредности, каже Миклош Олајош Нађ из Центра Тито. Тако и данас, готово 30 година откад те државе више нема, Дан Републике обележавају највише, истиче Олајош, због млађих генерација, али и грађана који то од њих очекују: “Они који су живели у време Југославије, кажу да је то било лепо време. Негујући те вредности и данас, у Србији, ми желимо и верујемо да ће то помоћи да се ова земља боље развија и да лепо живимо и у њој.“
За Блашка Габрића Југославија и данас постоји, јер је Четврта Мини Југославија баш зато и основана – да би очувала континуитет, јер објашњава, држава не може да се разједини без референдума: „Не могу да не славим то што сам радио и градио. Не постоји ниједан добар разлог, због ког би требало да заборавимо Југославију. Шта је у њој било лоше? Не постоји систем у ком је све перфектно, али радничка класа је у Југославији за време Јосипа Броза Тита живела најбоље на планети Земљи!“
Дан Републике био је један од најзначајнијих празника некадашње државе и слављен је два дана. Неретко се спајао са викендом, па је представљао прави мали одмор. То и јесте био празник за време са породицом, пријатељима, путовања и неизбежан — свињокољ. Била је то прилика, не само за прављење кобасица, шваргли и чварака, него и за дружење, а и да комшије једни другима помогну. Управо у духу онога што је празник и славио — братства и јединства. Право усхићење владало је тада међу ђацима првацима, који су постајали пионири на школским приредбама које су дуго и брижљиво припремане, "китили" се пионирским капама и марамама, полагали свечану заклетву, и по први пут у животу се заклињали на верност некада великој и моћној држави.
Празник је надживео државу дуго након што се она распала. Последњи пут у тадашњој Савезној Републици Југославији, коју су чиниле само Србија и Црна Гора, 29. новембра нерадно је било 2001. године, након чега је овај празник укинут.
