Дакар рели од 1979. заокупља пажњу професионалаца, аматера и заљубљеника у мото спорт. Данас је планетарно најзначајнији догађај у овој сфери, трка која тестира границе људске издржљивости.
Захваљујући Суботичанину Габору Сагмајстеру, људи у Србији већ дуго имају свог хероја на точковима мотоцикла и прате његове наступе широм планете. Ове године је дванаести пут учествовао у чувеној трци, која је по први пут одржана на Блиском истоку, а девети пут је стигао на циљ. Након тринаестодневне и физички и ментално захтевне авантуре у Саудијској Арабији, поделио је са нама своје утиске.
— Кретали смо рано и на путу до старта је било маскимално пет степени. По изласку сунца температура се пењала до осам или девет, а током трке није прелазила двадесет и пет. То је јако добро за возаче мотора због тога што су дине остајале дуже хладне, нису биле толико меке па смо лакше пролазили пешчане стазе. Осим тога, организам у таквим условима тражи мање воде. На претходним тркама сам пио скоро десет литара воде за пет или шест сати вожње, сада сам трошио два до три литра. Терен јесте био лакши за организам него неки ранији, али је било видно опасније. Пролазили смо много брже стазе, неке деонице смо возили преко 150 километара на сат, при чему је било доста каменитих предела. Не волим такве услове, стене, корита исушених река у којима је камење...
Возачи мотора су на овом Дакару многе препреке морали да савладају тако што су спуштали обе ноге на земљу, чистом снагом и техником. Била им је потребна и изузетна концентрација и готово савршено возачко умеће да би сачували себе и возило по стеновитим и негостољубивим теренима Блиског истока. Они који су успешно стигли до пешчаних етапа суочили су се са новим проблемима, али је Габор Сагмајстер тада направио искорак и поправио своје време.
—На новом терену сам врло брзо поправио резултат и то двадесетак места у укупном пласману. Пуно сам тренирао и у Делиблатској пешчари и на Балатону, па се на песку осећам као код куће. Захваљујући држави, добио сам нов мотор. Возио сам КТМ од 450 кубика, 79 коњских снага, који је много добро примао гас у свим условима, на самој машини је све одлично функционисало, што је такође веома значајно. За разлику од мотора са карбуратором, овај нови није варирао на различитим висинама терена, лако је палио и нисам осећао несигурност после падова.
Габор је у каријери прошао преко 200.000 километара кроз различите пустиње. Неки од тих терена нису пријатни ни у врхунски климатизованим теренским четвороточкашима. На мотору је ствар много компликованија, а за сваку наредну етапу је, поред доброг возила и физичке припреме, кључно искуство.
— После толико година тачно знам специфичности терена, где и када треба да пазим, како ће мотор да се понаша. Захваљујући искуству, у сваком тренутку сам знао где се налазим и колико је остало до циља, а то доноси неопходну психофизичку стабилност. На крају сам био задовољан што сам издржао читаву трку, али сам могао и боље да се пласирам.
Габор је вероватно исувише скроман када говори о пласману јер је на самом почетку имао великих проблема са навигацијом која га је одвела у погрешном смеру. Осим тога, десетог дана је доживео тежак пад са мотора, али је упркос боловима смогао снаге и стигао на циљ.
Не планира да се заустави, сада када је надомак јубиларног, десетог проласка кроз циљ највећег релија на свету. Остаје нам да сачекамо наредну годину и навијамо за великог спортисту.
Фотографије: приватна архива
