На Пешчари су и сеоски путеви скоро увек проходни. Од центра Закањсека граница административне територије ка Ружи је удаљена 8, а ка Домасеку 7 километара. Има много салаша, већина њих је и данас настањена. Није реткост да се у јефтине некретнине преселе они којима је градски живот био сувише скуп.
За живот на салашу је потребно много мање новца, али и много више труда. Храна и огрев расту око куће, али за све то треба много рада. Градоначелник Закањсека Антал Матуска каже да у селима све мање, али на салашима и дан-данас функционише самоодржавање: већину потребних ствари за домаћинство људи произведу сами.
У селу има око хиљаду домаћинстава, а скоро половина се налази на салашима. Као и по дгугим местима у околини, у Закањсеку је већ постала традиција да за време адвента Самоуправа шаље поклон-пакете онима који се воде да живе у оскудици. У пакету се налази трајна храна, салон-бомбоне и напитак од пасјег трна, производ радника на јавним радовима. Људе посећује салашарска социјална служба, пољочувари, цивилна полиција, одборници Самоуправе, а повремено и градоначелник: предају им поклоне и попричају са њима.
Јожеф Варга са супругом живи на граници два села, али на страни Закањсека. Док су могли, привређивали су, међутим жена му је недавно оперисана и сада мора да се чува. Она нема пензију, допринос за некадашњи стаж је уплаћивала на име родитеља, а са њима је и право отишло у гроб. Супруг је тридесет четири године радио у млину за паприке у Сегедину. Он је пензионер, али и дан-данас устаје у зору, очисти каљеву пећ, заложи ватру, оде на пункт поште и донесе жупанијске новине „Делмађарорсаг“.
„Брзо их прелистам. Највише волим вести од матичара, ко се родио, ко је умро. Музика и спорт ме не интересују, временску прогнозу увек прочитам, али и то колико је миграната ухваћено на граници. Зашто нам долазе? Већ је у околини толико радника из Румуније да зими ни за њих нема посла.“
На њивама Варгиних привређује унук. Већ је прекомерна понуда од зелени и шаргарепе испод фолије, а мора да се запосли много радника из иностранства. Млади газда покушава да узгаја кикирики, савете је тражио са Универзитета у Дебрецину, мисли да кикирики не захтева много више посла од жита, а приход може да буде много већи.
Ка Ружи на другој страни, код супруге Јожефа Шереша, идемо заједно са цивилном полицијом. Нови командант је Жолт Копас, а сада му његов претходник Иштван Адамик показује на ком салашу ко станује, шта о којим људима треба знати.
Шерешова је деценијама радила у говедарству задруге као музиља, али јој је плата била толико мала да сада има пензију свега тридесет хиљада форинти (око деведесет евра). Син јој ради у Морахалому у немачком погону за паприке. Тамо је сада сезона, неће имати прилике много да слави.
Невоља је што више не може да дише нормално без боце са кисеоником – каже она. Од амонијака који се испарава из стајњака, а и (додаје срамежљиво) од пушења, пропала су јој плућа. Не гладују, држе две козе, три вијетнамска прасета, а имају и једног малог коња. Поседују телевизор, од Самоуправе су добили социјални огрев – да није болесна, имала би сасвим леп Божић.
