26.11.2018.

150 година ловства у Суботици

Наш регион

Суботички ловци, окупљени у шест ловачких удружења, обележили су значајан јубилеј — век и по организованог ловства на овим просторима. Тим поводом, издата је и монографија „Век и по у дослуху са природом“.

Article image
26.11.2018.

Иако је план града са означавањем ловних територија постојао још 1858. године, за почетак организованог ловства у Суботици, узима се 1868. година, када су исказани приходи Града од закупа права на лов. Прво ловачко друштво „Нимрод“, основано је 1886. године. Данас их има шест: „Суботичка пешчара“, „Фазан“, „Голуб“, „Јаребица“ „Срндаћ“, „Шљука“ и „Зец“, који окупљају ловце из самог града и околних насеља Таванкут, Палић, Чантавир, Бајмок и Жедник.

За ловце се везују бројне предрасуде и обично се сматра да су то људи који из користи и ради свог задовољства убијају дивљач. Међутим, истина је потпуно другачија. Ловци у току године имају свега 12-13 ловних дана, тако да је одстрел најмање заступљен, а преостало време користе за рад на очувању природе и успостављању поремећене равнотеже међу врстама.

Ловци су ту да својим радом и трудом, а врло често и сопственим улагањима, очувају дивљач у ловиштима, тако што у специјалним склоништима, волијерама, одгајају на хиљаде фазанских пилића и затим их пуштају у природу, праве хранилице и у њих остављају храну да животиње зими не би гладовале, такође и појилишта, а срнећој дивљачи обезбеђују неопходну со у зимским месецима. Успостављање равнотеже међу врстама је посебно важно данас, када су поједине угрожене, како због урбанизације и употребе разноврсних хемијских средстава у пољопривреди, тако и због прекомерног намножавања грабежљиваца попут лисица, шакала, јазаваца, сивих врана и других.

Осим лисица, једна од највећих опасности за племениту дивљач су шакали, који су се појавили и намножили у последњих десетак година. Ова животиња не напада људе, али у чопорима представља опасност и за срнећу дивљач. Прилазе насељеним местима и кућама, чак се и паре са домаћим псима па настају дивљи. Нико не зна тачно колико их има, али рачуница каже да ће, ако их је данас у Србији хиљаду парова, за пет година бити 120.000 јединки. Шакали нису опасност само за ове пределе, па је у појединим земљама Евроспке уније дозвољено да се лове свим средствима, Наши закони су строжији, па је забрањена употреба вабилице као и постављање клопки, иако постоје савремене, које не повређују животињу. У сваком случају, потребно је да им се број сведе на разумну меру, јер ће у супротном многе врсте дивљачи заувек нестати са овог подручја.

Ове актуелне теме и проблеме у ловству, али и историјат лова на подручју Суботице, приче о старом оружју и ловном стрељаштву, о најстаријим ловцима који са преко 90 година још имају сигурну руку и око соколово, као и све већем броју младих снага – девојака које постају ловци, садржи монографија „Век и по у дослуху са природом“, аутора Миодрага Радојчина, иначе новинара. Посебну атрактивност монографији дају фотографије Радомира Перина-Раше, ловца са фото-апаратом, који на њима открива чудесан свет дивљине у нестајању у околини Суботице.