20.01.2020.

Успомене на покладе из времена пре лаптопа и паметних телефона 2

Култура

Главни циљ старих покладних обичаја је да заједнички проведено време оснажи личне везе, заједништво рођака, пријатеља и заједнице. Потискивањем традиционалног сељачког начина живота, остајало је све мање времена за такве забаве. Појавили су се нови привлачни облици за коришћење слободног времена, најпре телевизија, па интернет, мобилни телефон, преко којих је постало доступно мноштво нових садржаја. Међутим, покладни балови су све до данас непромењено популарни.

Article image
20.01.2020.

У мађарском језику је дуго коришћен израз одлажење у покладе у смислу одлажења код комшија и у посете рођацима. Од буњевачког назива покладског бала, прело, такође је настао глагол на сва три језика - ићи у прело. Док се телевизија није проширила, људи су се много картали. У Горњем Светом Ивану су карташку игру, чији је кључни лик жир дама, звали „Штрика маторац“, а у другим местима „филко“. Немци су у ситан новац играли рамшл, други фајер. Стара уиграна друштва су увек играла код другог – можда неког ко је био болестан, па му је било лакше остати код куће. Међусобно су се нудили мафишима, кокицама, белим кукурузом са белом шапуриком и великим белим зрнима тзв. „филер кукурузом“.

Градоначелник Горњег Светог Ивана буњевачког порекла Силард Вереш је нама за љубав питао старије људе о покладним обичајима разних националности. У многим селима су за време поклада увежбане и изведене представе са више улога у режији сеоских учитеља, а као глумци и публика учествовали су и одрасли и деца из места.
У Горњем Светом Ивану нису приређивали Швапски бал – вероватно је то последица исељавања Немаца после рата. Они којима су одузете некретнине и који су присилно исељени у Немачку, више нису живели у селу. А они који су могли да остану, плашили су се прилика у којима би јасно исказали свој мањински идентитет. Многи су чак свој матерњи језик смели да користе само кришом, кад је пао мрак, у уском кругу.

Иако су и Јужнословени били изложени реторзијама педесетих година, Буњевцима то није одузело добро расположење за време поклада. Сваке године су организовали „буњевачко прело“ или „велико прело“, па су се њима тада придружили и Мађари, а понекад и Немци. Прело је био торба бал који се и дан-данас у непромењеном облику одржава: учесници доносе храну и пиће. Сви су поносни на своје колаче, вино и ракију домаће производње. Обавезни саставни део прела је томбола, а врхунац је извлачење томболе.

Буњевачко прело није осмишљено само за забаву младих људи, већ и за старије и децу. Старији разговарају, пијуцкају, гледају младе, а децa уче да играју. А и да се понашају – додаје Силард Вереш, јер на заједничким догађајима и то може, а и мора да се научи. Пре неки дан му се жалио један његов познаник да не сме да води унуке на мису, јер „не знају да се понашају“.

У селима где живе Буњевци се и у 21. веку сваке године организује прело. Испало је да ће ове године и у Горњем Светом Ивану и у Гари истовремено, 1. фебруара, засвирати тамбураши. И сам Силард Вереш је музичар, свирао је већ на многим баловима и свадбама. Посебно се радује када му дођу кући синови и могу заједно да свирају.

У деценијама социјализма некадашњи грађански балови опстајали су претворени у бал Црвеног крста, ватрогасаца. У многим местима и сада се одржавају. У Горњем Светом Ивану за време поклада има чак и бал забавиштанаца: организује га радна заједница родитеља, а приход је намењен за подршку забавишту. Новији локални обичај је по узору на поход бушара у Мохачу, и то: деца одржавају бучан испраћај зиме.