23.04.2021.

„У мојој глави је постројено дрвеће од бисера“

Култура

Не осећамо се добро тамо где се налазимо, али страхујемо и од промена? Јел` је позната ситуација? Едина Параги Тот, која је близу 35 година била библиотекарка у Закањсеку, оставила је иза себе живот намештеника. Са посла је понела оно што је највише волела и умела – тако је постала вешта Чаробница.

Article image
23.04.2021.

Библиотекарка Едина – то је била током три деценије. Када је одлучила да неће продужити уговор, већ ће почети поново да изграђује себе, најпре је морала пронаћи погодно име. Будући да је било време епидемије и од њених замисли су се оствариле само он-лајн продукције: прво једна Фејсбук-страница и Јутјуб-канал, преко којих представља припремање вегетаријанских јела, као и јела без оних састојака који могу код осетљивих особа да изазову иритације.

https://www.facebook.com/tunderboszi/

https://www.youtube.com/channel/UCrBwyLTZNtGR4dzbwxuutEA

"Зачарана кухиња, чаробница кухиње – ова реч има широк дијапазон значења – каже Едина Параги Тот. – Лично сам пре 15 година прешла на вегетаријанску исхрану. Имам пуно саосећање са онима чија су деца осетљива на глутен и лактозу, а не знају где да набаве састојке за специјална јела, како би могли да их припремају укусно. У видео-филму у трајању од осам до десет минута у сопственој кухињи показујем како ја припремам та јела. Препоручујем оно што се мени и како се мени показало добрим."

Вегетаријанска и „без“ кухиња је само први имиџ веште Чаробнице. А у глави је већ припремљена ризница прича веште Чаробнице – и то је имало своје почетке, када је у библиотеци деци читала бајке.

Папирнато позориште је такође „изум“ пореклом из библиотеке – за време епидемије радила је и он-лајн, сваке среде ујутро објавила је нови наставак на сајту.

Вешта Чаробница наслеђује и љубав Едине Параги Тот према вожњи бицикла, спорту, животу близу природе и Закањсеку. Планира да ће заинтересоване одвести на места њеног родног краја која су прелепа и занимљива, а мало ко их познаје, и на свом каналу жели да представи и излетишта. Чинило се да је у библиотеци на „свом месту“. Провела је тамо деценије. Волели су је и ценили – колико се већ у Мађарској таква занимања поштују. Од првог дана је свој посао сматрала услугом и службом. Када је почела, још није било интернета. И поред тога што су се тражене књиге отежано набављале, када се позајмљивало између библиотека, захтев се морало попуњавати у четири примерка индиго-папиром на писаћој машини „Ерика“, ипак су све набавили што је у мрежи мађарских библиотека било доступно.

Занимљиво је да интернет и појава комерцијалних канала није одвукла читаоце од библиотеке у Закањсеку.

"Људи не долазе само због књига у библиотеку – каже бивша библиотекарка. – То је место где су лични контакти важни. Почнемо да причамо о некој књизи, али ако се створи поверљив однос, људи се отварају. Не постоји случајно библиотерапија, то јест књигама може да се лечи. Књиге дају утеху на тај начин што показују да и други имају сличне животне ситуације и проблеме. Чак, могу да понуде и решења. Важно је да се другом човеку обратимо разумном пажњом."

Деца су увек волела да посећују библиотеку. Како је време пролазило, долазиле су мајке са својом децом које су у детињству и саме посећивале библиотеку. Њихове омиљене књиге су и данас на полицама – необично је узети причу у руке коју је и мама много пута прочитала у свом тајном детињству. Едина Параги Тот је неговала веома добре односе са школом. Сваком разреду је одржала час на којем је представила библиотеку, деца су упознала и заволела то место, његов дух и свет књига.

Као библиотекарка, више пута је селила библиотеку. Сваки пут је дошла на пространије место, чиме су се шириле и могућности развоја друштвеног живота. Могли су да се организују сусрети писаца са читаоцима, да се представљају књиге, да се у месту сретну са познатим писцима и песницима из целе земље. Овде је стекла рутину којом може да стане пред људе, да тумачи ствари и да им усмерава пажњу.

Када је први пут осетила да не жели одавде да се пензионише? Постепено је долазила до сазнања да јој задаци под морање одузимају време и снагу од креативних ствари. Извештаји, статистика, администрација – једном приликом, када је дошао читалац, помислила је: само да није дошао, јер је морала да пише извештај у року. И сама се запрепастила због сопствене реакције. Онда је донета уредба да библиотекарима престаје статус државних службеника – није то била нека промена, али је ипак нестала сигурност која се придружила до тада скромној плати.

"До педесет треће године била сам намештеник. Сама у једној сеоској библиотеци, али ипак завртањ у једној машинерији. Желела сам да се опробам у томе колико вредим сама. Много је ризичније бити предузетник, али ако имаш успеха, то је твој лични успех. Желела сам да будем сама свој господар." Овом одлуком је изгубила редован библиотекарски приход. Породица је то прихватила, верује у њу, подржава је. Као бивши државни службеник, добила је отпремнину – то сматра почетним капиталом за прелазни период. Верује да ће, када се повуче епидемија, кренути њени послови који захтевају лично присуство. После појављивања на интернету добила је повољне повратне информације, број њених пратилаца стално расте, иако се не служи лаким средством ловаца на „лајкове“.

Има још и један даљи хоби: пре десет година почела је да израђује дрвеће од бисера. Ово је необична, лепа и креативна ствар, на жице се нижу разнобојни бисери, разних величина, и дело обично добије облик минијатурног дрвета. Аутора смирује. Својим рукотворинама је окитила и библиотеку. Многи су је молили да им покаже како се то ради. И за то ће имати више времена, a моћи ће да научи и друге.

А има још низ идеја, планова у зачетку, од чега ће временом да израсте нови изданак понуде. Како је вешта Чаробница формулисала:

"У мојој глави је постројено дрвеће од бисера."