У новембру, на Мартиндан Гуска гаче, на пећи гори. Ко гуску не једе, Целе године гладује. (Мађарска дечја бројалица)
Према хришћанској традицији, година је била испуњена наизменичним великим постовима, али и великом преједању поводом верских празника и приликом пољопривредних радова. Пре почетка месопустa, месо се јело у изобиљу, према календару ‒ после проштене покладе следи Пепељава среда, пре Божића божићни пост. Добро је то распоређено, скоро у свим годишњим добима има и једног и другог.
Период око Светог Мартина, према нашем данашњем начину живљења, типично је прелазно доба без неких особености. Некада, када је људе запошљавала и обезбеђивала егзистенцију углавном пољопривреда, исплата сезонских радника и пастира падала је на почетак новембра. До тада су товљене гуске нарасле, младо вино је проврило. Пре него што су људи почели четворонедељни предбожићни пост, још су се добро најели и напили.
Поводом Мартиндана одржавали су се балови и вашари, па се и навелико прогнозирало време. Сигурно је било омиљено да је за Мартиндан било забрањено спремање куће, као и прање и простирање веша, јер су се бојали да ће се тада разболети стока.
Као и Свети Никола, по коме је назван култ Николе, Мартин је такође био хришћански епископ. Рођен је у Саварији, претходнику данашњег града Сомбатхеља, али је постао епископ у француском месту Туру. Учинио је безброј чуда, лечио је губавце, својом молитвом срушио је пагански храм, оживљавао мртве, заустављао епидемију. Народно предање је успомену на њега очувало пре свега због тога што је новац којим је као главни свештеник располагао, користио за искупљење затвореника осуђених на смрт.
У традиционалном сељачком свету по селима у већини домаћинстава су се држале гуске. Њихово месо се није сматрало ретким специјалитетом; између осталог, користили су га и за исплату у натури пољопривредних радника. Међутим, променом начина живота, гушчије месо је постало скуп производ који се ретко налази на столу. Глобална просечна годишња потрошња гушчијег меса по особи износи свега 0,4 килограма. У Мађарској је то двоструко више, 0,84 килограма, али је и то веома мало, поготово ако се упореди са просечном потрошњом пилетине која износи 20 килограма годишње по становнику.
Већина потрошње пада на Дан светог Мартина и око Божића. Гушчије месо је скупље од меса остале перади: једна товљена гуска од шест до осам килограма кошта од осамнаест до двадесет хиљада форинти. Килограм гушчијих прса без кости, као и батака кошта 2700 форинти, а гушчије џигерице око девет хиљада форинти. Ипак, није то само питање платно способне потражње да се деведесет процената гушчијег меса произведеног у Мађарској извози. Понуда и потражња ван сезоне једна другу спутавају: гушчијег меса нема у трговинама, јер се не би продало, а потражње нема јер га нема стално на тржишту.
Ресторани би желели да гушчији специјалитети постану део њихове понуде. Наглашавају здрава својства гушчијег меса: утицај на изградњу ћелија, као и на смањење упалних процеса. Иако све ово не може да се докаже ван сваке сумње, јела од гушчијег меса су веома укусна, а колико се поједе, сигурно не може да шкоди.
Друго је питање да на понуду и цену гушчијег меса не утиче само епидемија корона вируса, већ и птичји грип. На пример, ове године је велики део фонда водене перади на Алфелду морао се уништити, а та количина недостаје на тржишту. Ресторани и љубитељи укусних и необичних јела су ускраћени што ове године за Мартиндан не може да се одржи гушчија гозба. Једино могу код куће да се поједу достављени специјалитети. Укусно је и тако, али после свечаног ручка морају да се перу судови.
