07.09.2021.

Српски писци у Мађарској

Култура

У сегединском серијалу Свечане недеље књиге, у шатору за госте подигнутом на Тргу Дугонић, чланови српске заједнице у Сегедину представљали су дела српских аутора из Мађарске, издања на матерњем и на мађарском језику, као и двојезична издања.

Article image
07.09.2021.

У Сегедину су нашли начина да се Свечана недеља књиге, која је са пролећа померена на јесен, одржи, те ће празник књиге у граду трајати од 1. до 17. септембра. Поред издавача и продавница књига које су се преселиле са својим шаторима и понудом на плато испред централне зграде Универзитета, у шатор за госте дошле су и локалне националне заједнице – Срби и Украјинци. О издањима на српском језику у Мађарској разговарали смо са представницима овдашњих Срба, Мартом Петрешом и Сенадом Емром.

Срби у Мађарској су у релативно малом броју, а асимилација је раширена у њиховим круговима. Многи са српским пореклом су већ изгубили свој језик, национални идентитет се најдуже сачува у вери, народним обичајима и гастрономији. За време „оптације“ након Првог светског рата – 1924/25. године, када су Срби који су остали у Мађарској могли да се одлуче о пресељену у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, тада је велики број Срба из Сегедина, Сирига и Новог Сентивана отишао, а књиге и писмене успомене су се изгубиле.

Остатак Срба, поред околине Сегедина, помађарио се и у Жупанији Барања. После извесног времена више нису знали да читају текстове на ћирилици, често су издавали књиге латиницом. Сенад Емра нам описује процес: у многим местима су укинуте школе на српском језику, испразниле су се православне цркве. Преостали део културне баштине настоје да сачувају серије издања Свеске из Деске, односно Свеске из Барање. Заједничко живљење два народа има и лепше и ружније периоде. Бела Барток је нпр. рођен у оближњем месту Велики Сенмиклуш, а у његовим збиркама сaкупљене народне музике подједнако битну улогу има како мађарски, тако и српски фолклор. Написана је књига и о томе да је после Другог светског рата и логорима интернирања у Мађарској било и Срба. Има религијских издања, календара и књига о културној баштини. Словенски филолог, писац и књижевни преводилац Петар Милошевећ је у једној студији констатовао да има писаца Срба у Мађарској, али не постоји књижевни живот. Српски интелектуалци који живе у Мађарској добро говоре мађарски, али чак и они који су привржени традицији, боље разумеју будимпештански мађарски сленг од београдског српског говора. Књига Петра Милошевића „Лондон, Помаз“ (на мађарском језику) продавала се у српском шатору Недеље књиге. Радња књиге се одиграва у времену после избијања јужнословенског рата и прати промену односа Истока и Запада, а смештена је у једну љубавну причу. Стојан Вујичић, брат композитора Тихомира Вујичића који је млад трагично погинуо у авионској несрећи, био је свезналац и ризничар српске културе у Мађарској, делимично песник сензибилне речи, усредсређен на тему бити у дијаспори, а његова књига песама под називом „Расточење“ издата је и у Будимпешти и у Београду.

Драгомир Дујмов, Предраг Стефановић, Драган Јаковљевић и Милан Степанов су писали и пишу лепу књижевност на српском језику. Карактеристично је да се на универзитетским катедрама баве се славистиком, односно да су писали студију о карактеристикама српског и хрватског језика у Мађарској.

Српска књижевност у Мађарској се истражује у сегединској библиотеци „Шомођи“. Може да се чита, углавном у библиотеци српске цркве у Сегедину.