Сава Бабић рођен је 1934. године на Палићу. Иако коренима везан за тло Херцеговине, био је васпитаван у духу живља са севера Бачке. Због рата, основну школу похађао је на мађарском језику, те је од раних дана савладао велики фонд речи. Касније, као утемељивач модерне српске хунгарологије, српској култури 20. века пружио је до тада невиђени ниво преводилаштва и досегао незапамћену културно посредничку улогу у односу двеју земаља. У знак сећања на тај допринос, непуних седам година после његове смрти, на иницијативу књижевнице Илидико Ловаш, коју су подржали Мађарски национални савет и Влада Мађарске, израђен је споменик, који је откривен 27. јануара, на 85. годишњицу његовог рођења. Бронзана, апстрактна творевина израђена у спомен живе везе мађарске и српске културе, дело је суботичког вајара Саве Халугина, које је изабрала Бабићева удовица Љиљана.
О књижевно-преводилачкој заоставштини и неизбрисивом трагу који је оставио Сава Бабић, говорили су, између осталих, његови ученици и пријатељи. Књижевник и књижевни критичар Петар Арбутина, рекао је да је Сава ходао путем поплочаним између српског и мађарског језика и тим путем је и отишао да траје у сећању на два језика, у само једној речи која није израз и коју је својим земљаним данима и делом заслужио, у речи која опомиње и подсећа, а то је реч — човек. „Сава је знао две тајне, а онда га је мудрост научила да је то једна тајна, једна љубав код два народа које повезује бивше Панонско море. Сава није дозволио да комшијска тараба раздваја Србе и Мађаре, желео је да нађе тачку у којој ће границе ишчезнути. Зато није нимало случајно да се његова последња књига зове „Границе ишчезавају, зар не?“, надахнуто је говорио Арбутина.
Последњи преводи Саве Бабића објављени за живота били су аутобиографски роман мађарског нобеловца Имреа Кертеса „Досије К“ и два превода великана мађарске књижевности Беле Хамваша „Невидљљиво збивање;Силентиум“ и „Велика ризница предака“. Писао је романе, песме, есеје о превођењу и књижевне критике и преводио најзначајније писце 19. и 20. века, међу којима, поред већ поменутих Хамваша и Кертеса, и Петера Естерхазија, Ота Толкнаија, Иштвана Ершија, Иштвана Еркења, Деже Костолањија, Шандора Петефија, Арпада Генца и многе друге. Добитник је бројних признања за свој допринос у зближавању српске и мађарске културе, као и најзначајнијих награда за свој рад.
