Медији су истовремено и део, али и посредници културе. Њихова улога се претвара, али постаје и незаобилазна. Због тога је у Центру „Коло“ у Морахалому организована отворена расправа за новинаре из Мађарске и Србије, као и о промењеном систему веза медија. – Ако хоћемо да за неки од програма врбујемо гледаоце, рецимо за концерт тамбурица, данас више није довољно да се набрајају имена учесника – описао је ситуацију Иштван Шереш, интендант за културу Центра „Коло“. Да бисмо заинтересовали публику, морамо у најаву програма ставити одломак из ранијих продукција уметника.

Значи, „Коло“ може да се ефикасно саморекламира ако рекламира уметнике који насупају код њих. Али можда се у неком делу продукције налази и још нечија реклама о томе ко подржава уметнике и да се на некој њиховој ранијој представи појавила реклама или лого o њима. Дакле, „Коло“ мора да рекламира и оне које не би неминовно рекламирало, а који имају средства, али њему за то не плаћају. – Ширењем он-лајн медија настала је ситуација да има много више доступних садржаја него раније, али људи имају много мање времена. Правна наука није способна да направи разлику између квалитетног и безвредног садржаја – рекао је др Петер Мезеи, који предаје ауторско право на Правном факултету Универзитета наука у Сегедину.

Веома је демократска ствар да свако може објавити своју продукцију на Јутјубу. Привлачно је и то што је већина садржаја бесплатна. Будући да производња квалитетних садржаја изискује озбиљна материјална средства, интернет је преплављен садржајима сумњиве вредности. У основи, садржаје уместо људи филтрирају алгоритмови, па се деси да се слика жене која доји дете забрањује као порнографски садржај, док се потпуно лажне информације несметано шире.

Раније су јавно мњење и мерила вредности формирале редакције које су радиле у регулисаним односима и када је то било потребно, могле су се позвати на одговорност. Писани медији су данас спектакуларно потиснути, а и професионалне телевизије губе простор. Људи не читају до краја материјале – основну поруку мора да садржи сам наслов.

Ситуацију отежава и чињеница да постоје владе које, користећи се ситуацијом, воде фабрике гласина којима, осим што манипулишу својим грађанима, покушавају да се мешају у унутрашње ствари и других земаља. Све то генерише кризу поверења: конзументи садржаја не могу да се одлуче коме треба да верују. Производња квалитетних медијских садржаја превише кошта, а мноштво огласа који покривају трошкове, квари задовољство садржајем.

Данас највећи утицај на млађе генерације врше инфлуенсери (актери који редовно производе и објављују сопствене садржаје). Њихове објаве говоре углавном о сопственом животу, о темама које су за њих важне; они не утичу истинитим садржајем, већ својом личношћу и начином излагања. Број њихових следбеника понекад је вишеструки у односу на странице вести. Они који се рекламирају, али и политичари, настоје да заокупирају садржаје путем којих допиру до највећег броја људи.

Сложене поруке не допиру до маса, а свет постаје све компликованији. Шта може да се учини? Неки кажу да је свет постојао и пре Јутјуба и Фејсбука. И даље бисмо могли живети без њих – питање је само да ли хоћемо?