„Срећно је, понекад се смеје, кикоће, али бол се и њему прикачи. Воли, бистро као свеж поток, лије сузе за вољене, као зелени облак сузе. Нада се, не предаје се. Сваки дан твог живота је његова заслуга. Не дирај га, чиниће то други. Смрт ће га ионако прогутати.“

Песма Панке Чањи „Срце“ права је песма пубертетлије. Стоји заједно са мноштвом других песама на огради Стручне економске гимназије „Јожеф Кереши“ у Сегедину. Поводом Дана мађарске поезије ђаци и професори могли су да ставе на јавни увид своје омиљене песме, било да их је написао неки познати песник, или они сами. А истовремено имамо и одговор на питање да ли људи о дашњем друштву у којем владају принцип користи, рачунари и паметни телефони, читају и пишу песме. – Зашто не би писали? Осећања су иста као у било којој ери, а млади желе да их изразе – каже професор књижевности и језика школе Шандор Бајноци. – Љубав је вечна, већ хиљадама година изазива исте инстинкте. Истини за вољу, има смс-песама, песама прилaгођених мобилном телефону и таблету, слам-поезија – али то су само форме. Садржај је непроменљив. Омиљене песме се не мењају много: животна дела највећих песника су школско градиво, њихове најлепше песме су део културе на матерњем језику. Песме Шандора Петефија, Ендреа Адија и Атиле Јожефа су обавезно школско градиво, али то није препрека да их генерације редом воле.

Рођендан Атиле Јожефа, 11. април, од 1964. године је Дан мађарске поезије. Тада у целој земљи уметничке вечери, маратони поезије, извођење опеваних песама приближавају људима поезију. На Универзитету наука у Сегедину, рецимо, један од сталних програма је Песма у подне: испред централне зграде Универзитета, поред бисте нобеловца Алберта Сент-Ђерђија, сваки дан у исто време, други казују своје омиљене песме. Ове године ће, на пример, рецитовати три ђака из иностранства који струдирају на Факултету економских наука на енглеском језику. Студент Туран Бајрамли из Азербејџана одрецитоваће енглески превод песме Атиле Јожефа „Код Дунава“.

– Споменик Атиле Јожефа стоји овде на углу Универзитета – каже нам младић. – Чим сам дошао овде, почео сам да се интересујем за мађарску културу. Атила Јожеф је имао занимљив и трагичан живот. Прво ме је инспирисао Дунав, јер сам га упознао пре Тисе. Сада већ и Тису много волим. И сам пишем песме. У Клубу Филозофског факултета учим креативно писање. Износимо мишљење о раду других. Сви ћемо постати бољи.

Студент Туран Абасаде говориће мистичну песму „Pencu Shesh“ Имамадина Насимија, песника из 14. века. Изврсна рецитација – и без познавања језика – кроз ритмове, риме и понављања такође утиче на публику. Девојка из Азербејџана каже да је Насими замишљао такав духовни, религијски и психолошки свет који људи вечито желе. Он је проглашен јеретиком. Управо је говорио ову песму када су га у Халепу живог одерали јер је изрекао истину.

Ахмед Абдулах Суфиан долази из Јемена: он је одрецитовао песму „Кад ће људи једног дана хтети да живе“ од Абу ал-Квазим ал-Шаба, написану тридесетих година прошлог века. Песник потиче из Туниса, а песму је написао против француске колонизације.

– Песма говори о томе да људи морају да се боре против апатије и неправде ако желе прави живот. Волим је, јер ми увек помаже. Када ме ухвати несигурност, узмем је и прочитам и она ми врати душевну равнотежу.