Ирски архитекта Мајк Шенехен је у Европи створио пример за евидентирање, очување и преношење архитектонског наслеђа, када је 2004. године за Округ Корк припремио архитектонски водич. Његов пример су десет година касније следили и у Мађарској, када су доминантне групе интелектуалаца из главног града откупиле и реновирале празне куће у испражњеним селима Горњег Балатона.
На основу прописа за целу земљу, 2017. године су израђени приручници изгледа насељених места, који су према архитектонској прошлости и традицији сваког насеља дали препоруке за облик и материјал кућа које ће се тамо градити или обновити, као и за изглед места који ће се сачувати или поново обликовати.
Ова настојања наставља мађарско-српски ИПА програм којим су истраживачи Завода за културу војвођанских Мађара и Музеја „Ференц Мора“ у Сегедину проценили архитектонско наслеђе макрорегије Сегедина. Та регија је подручје јужно од града – Банат и Бачка – која има заједничко архитектонско наслеђе, а која је након протеривања Турака, доласком и планираним насељавањем пре свега узгајивача дувана из Сегедина, поново насељена.
Архитектонски водич израђен у оквиру пројекта обухвата историју антрополошког наслеђа овог краја. Од почетка 18. века насељавање се у почетку одвијало спонтано, међутим, ускоро ће се под владавином породице Хабсбурговаца поновно насељавање одвијати организовано. Структура насељених места прати исти узор, улице су уређене као табла за шах, парцеле су истовремено удовољиле потребама пољопривреде и становања. Зграде су зидане по типским плановима, од локалног материјала: трске и земље. Стамбена зграда се са уличног фронта ширила према унутрашњем делу плаца и настављала се у економским зградама.
Иако је број становништва био у сталном порасту, ова правилна структура насељених места и јединствен изглед улица опстајали су све до 20. века. Међутим, након Првог светског рата догодиле су се битне промене. Услед нове поделе, велики део макрорегије припао је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Југославији. У другој половини столећа догодиле су се значајне промене у начину живота: све мањи број становништва је живео од пољопривредних радова. Тако су промењене раније улоге кућа и дворишта које су пре тога одражавале потребе места становања и пољопривредне производње.
У селима Мађарске је од шездесетих година почело навелико да се гради. Међутим, према тадашњим прописима, куће у облику коцке – тзв. Кадар коцке – такорећи су биле обавезне. У Југославији је људима од шездесетих година омогућен рад у западној Европи, чиме су с једне стране повећани приходи те су постали доступни нови потрошачки обрасци, али су истовремено у великој мери укинуте функције старе структуре кућа које су биле повезане са пољопривредом.
На целокупном макропростору Сегедина – у Мађарској углавном од осамдесетих и деведесетих година – подигнут је низ зграда које су следиле стране културне кодове. Јединствен изглед села је разбијен, постао је нејасан, еклектичан. У обе земље је појачан одлазак становништва, депопулација искључиво пољопривредних подручја.
Једна од аутора архитектонског водича израђеног у оквиру пројекта, Марија Силађи описује веома песимистичну слику будућности. Према томе, у не тако далекој будућности у селима ће остати луксузне куће великих поседника и куће малог броја њихових радника, већина зграда ће постати непотребна и пропасти. Етнограф Илдико Баркањи, руководитељка пројекта с мађарске стране мисли да будућност не може да се прогнозира. Можда ће унутрашњост заиста изгубити велики број популације, али се може десити да ће се културе које захтевају темељан рад и исплативе су – као што је то било на почетку процеса са узгајивачима дувана – поново проширити и остварити економске темеље за егзистенцију у месту.
Дакле, није сувишна израда архитектонског водича. Истина, последњих година се у Мађарској одвија и супротан процес: израда приручника за профил места је обавезна, а није обавезно придржавати се препорука.
