17.11.2019.

Наслеђе сестара Јешић

Култура

Данас још само свештеникова супруга пева псалме у српској православној цркви у Чанаду. Асимилација је при крају у месту где је некада становништво било веома мешовито, али се труде да од српског и румунског наслеђа спасу све што се спасити да.

Article image
17.11.2019.

У Чанаду, који данас броји свега хиљаду петсто душа, стоје четири цркве: румунска православна, српска православна, католичка и реформатска. Наставник Ференц Колар, председник локалне српске мањинске самоуправе је у свакој од њих „код куће“. Баба по мајци Виора Стојан је била Румунка, деда по мајци Лазар Јешић је био Србин. Њихова кћи Даринка Јешић са будућим мужем упознала се у Будимпешти, а његова мајка је била Словакиња пореклом из Тренчинске Теплице, католикиња Бригита Колина. Четврту, реформатску цркву може да сматра својом, јер је данас управитељ српске и румунске мањинске основне школе Реформатска црквена заједница Мако – Центар.

Православни Срби и Румуни у Чанаду некада су имали заједничку цркву. На једну од три капија улазили су мушкарци Срби, на другу мушкарци Румуни, а на задњу капију Српкиње и Румунке. За време протеривања Турака из ових крајева, Срби су уз озбиљне привилегије обављали службу граничара. Након што су Османлије потиснуте даље према југу, привилегије Срба су смањене, део њих се иселио у царску Русију, а део се вратио у ранију домовину својих породица. Број Срба се смањио, а Румуна се повећао, па су Румуни у цркви откупили српски власнички део. Непосредно поред ње, Срби су изградили исту цркву, само мало мању. Заштитник цркве је Свети Ђорђе, има прелеп иконостас, породичне заставе су постављене групно, међу њима и Коларевих, чији је светац заштитник Свети Лука, међутим данас се ретко окупи за процесију толико душа да би могли понети заставе у круг. Некада су се на богослужењу са стране орили псалми, мушкарци и жене су их увежбано певали. Данас на богослужења из Батоње долази отац Илија Галић, а често његова жена сама пева псалме. Нестају верници. За Ђурђевдан, за њихов највећи празник, на богослужењу се окупи њих највише тридесетак.

Сада и Румуни долазе у српску цркву, док се не обнови њихова. За реновирањем вапи и српска црква. Погођена је још у Другом светском рату, торањ је поново подигнут, али је таваница и до данас гарава, а местимично и прокишњава. Немају више сопствену имовину, одавно им је одузето шездесет јутара квалитетне оранице, надају се конкурсима. Само трошкове рестаурације без премца вредног иконостаса процењују на педесет до сто милиона форинти. Чанад се налази на рубу земље, од некадашњих три и по хиљаде становника, две хиљаде се већ одселило. Педесетих година богате Србе одавде је подједнако погађала политичка хистерија против Тита и Срба, као и прогон кулака. Млади су се одселили у велике градове, стопили се и асимиловали.

Успомене српске и румунске националне мањине чувају се у заједничком дому. У депоу се налазе фотографије, изводи из матичних књига, школска сведочанства на мађарском и српском језику. Кућа је некада припадала сестрама Јешић, тамо се чува највише њихових породичних успомена. Стана и Мила су имале споменар, њихови пријатељи су им уписивали лепе цитате на мађарском и српском, а понекад и на румунском језику. Писале су и кувар на мађарском и српском језику, одакле се може сазнати каква су се јела кувала у српским кућама у Чанаду. Употребу језика и културе националне мањине, осим одсељавања, сужавају и мешовити бракови. Помислили бисмо да је границе које су одвајале националности најпре разградила љубав, али није тако: мода јединаца, намера да се чува и окрупњава имовина проводаџисала је имућне младе Србе и Румуне. Данас је већ асимилација узнапредовала. Овдашња мањинска самоуправа настоји да одложи овај процес, да сачува вредности језика и културе од нестајања.