• У седмом разреду основне школе победио сам на једном државном такмичењу из цртања – испричао је седамдесетдеветогодишњи архитекта приликом отварања изложбе његових слика у јануару ове године, на Дан мађарске културе, у Агори „Алберт Сент-Ђерђи“. – Доделу награде су лепо уприличили, уручена ми је у Сегединском националном позоришту пред публиком на оперетској представи Лепа пастирова жена. Рекли су ми да бих са оваквим талентом могао да постанем и сликар. Међутим, интересовање младог човека кренуло је у другом правцу. Родитељи су му се растали, морала се изградити нова кућа, правили се черпићи, радили се тесарски послови на крову. Волео је и једно и друго. Одлучио је да ће градити куће. Могао је да постане зидар, али је видео да је пројектовање много занимљивије, па се пријавио на Технички факултет. Лако је схватао ствари, сналазио се у простору, одлично је разумео математику и физику, лако је положио пријемни и успешно полагао испите.

Као почетник инжењер пројектант, а после шеф канцеларије, викендом је одлазио на грађевине. Као што је рекао, за тридесет часова је за добре паре урадио дрвену конструкцију кућног крова. Од усклађености теоријског и практичног рада настали су проналасци. Кружно степениште је нпр. на основу његовог патента проширено светом, из многих земаља већ деценијама добија ренту за употребу лиценце.

Био је позван да држи предавања на факултету, тамо је закључио да једва има добрих стручних књига. Распитивао се за разлоге, па се испоставило да нема ко да их напише. Већина архитеката је волела конкретан посао, а на мађарском језичком подручју и не постоји веће тржиште за стручну литературу из области архитектуре, не исплати се. Међутим, Јожеф Косо је волео да објасни и на опште разумљив начин запише стручне ствари. Схватио је да јасно разумљива стручна литература захтева прилично мало текста, много цртежа и фотографија – тако су тематске књиге преведене на више језика.

• У многим земљама су их користили за уџбенике, посебно су постале популарне у великој Русији – испричао је. – Толико да је на Универзитету Ломоносов изабран за почасног доктора.

• Његовом успеху је после промене друштвеног система допринела и брзо створена посткомунистичка имућна елита која је своје богатство хтела да демонстрира и кућом. Стручна литература је била намењена пројектантима и студентима, а часопис Европске куће, чији је оснивач био Јожеф Косо, будућим наручиоцима. На десетинама прилога је приказивао екстеријер и ентеријер све лепших и лепших кућа, саграђених пре свега у западној Европи. Они што су у посткомунистичким земљама желели да изграде нешто упадљиво лепо могли су да бирају међу облицима прилагодљивим у пејзаж, мноштвом вртова, терасама и базенима.

Сам његов начин живота био је занимљив: Јожеф Косо и његова супруга обилазили су колима са камп-приколицом пре свега немачко језичко подручје, разговарали са пројектантима, грађевинарима, власницима кућа, правили фотографије – као представници будућих наручилаца изградње кућа – читалаца часописа.

Јожеф Косо је прави „човек ренесансе“, интересује се за многе ствари, а након пензионисања је храбро почео да се бави новим пословима. Написао је два романа, фикције о Хитлеровом сину и о љубавницима Еве Браун. Увек је јако волео логичке игре, осим што их решава ̶ и сам их прави. Чак је покренуо и лист за њихово издавање. У последње време се вратио сликарству, скинуо је са тавана своје одложене старе слике и алат за сликарство.

• Прочитао сам један оглас којим неко тражи уметничке вредности, слике за откуп. Назвао сам га и показао му моју слику о Нефретити. Радило се о човеку – Мађару из Румуније, из околине Букурешта, носио је слике и скулптуре у Нирнберг. За слику је платио седамдесет хиљада форинти. После смо видели на интернету да ју је након неколико дана продао за 1100 евра. Нажалост, разболео се од ковида и није више долазио. Публика у Сегединском кафићу јавног живота воли Јожефа Косоа, воли и његове слике, посебно ону чији је наслов „Мона Лиза са белим шалом“. На отварању је било и извлачење томболе. И ми смо добили једну књигу Јожефа Косоа која носи наслов „Сунчана кућа“.